Јустин Ћелијски – тајна коју је хтео да нам саопшти

Јустин Ћелијски – тајна коју је хтео да нам саопшти

 

 

Јустин Поповић, рођени Врањанац, био је богословски мислиоц и многогодишњи духовник у женском манастиру Ћелије код Ваљева (преминуо 1979. а проглашен новим српским светитељем 2010.).

Тврдио је да се тајна Бога може свести на једну изреку из Светог Писма:

БОГ ПОСТАДЕ ТЕЛО !!!

То је изрека с почетка Јовановог еванђеља: Бог постаде тело и настани се међу нама.

Шта то значи? То значи да Бог није сишао на Земљу да би био у материјалном људском телу само оних 33 године, колико је као Христос ходио међу људима; Он је у том телу и напустио Земљу! После завршене мисије на Земљи, Он није одбацио своје земаљско тело него га је оставио везаног уз себе у тренутку кад је напустио Земљу у догађају Вазнесења на небо, преневши то тело скупа са својим боштвом (божанством) у небески свет, на сву будућу вечност. Тиме је остварио заједништво божанског и људског, духовног и материјалног, небеског и земаљског, нествореног и створеног. До тог тренутка постојала је раздвојеност та два света, а тај раскол био је последица „греха света“. У том повезивању раздвојених елемената, у спајању вишег и нижег, нетварног и тварног, у заједничарењу божанског и људског се и састоји спасење света Богом.

Разне нехришћанске религије које имају у свом веровању могућност да Бог сиђе на земљу и посети људе, увек завршавају ту своју причу тиме да, КАД СЕ бог враћа са Земље „на небо“ у своје првобитно божанско бестелесно стање, увек одбаци то земаљско тело и остави га у неком гробу на земљи. По учењу тих религија, ако је Бог сишао на Земљу и преузео видљиво људско и телесно обличје, учинио би то само да би га људи видели и ојачали своју веру у бога, а кад се увере, онда их напушта за неких 5.000 година да би се поново вратио и ојачао веру људског рода. И тако више пута у историји.Улога тих божјих долазака на земљу (по учењу ванхришћанских религија) била би у том случају спознајна, тј. да људи добију знање и свест о томе да бог постоји. И тако би увек остала да постоје та два света: свет Бога (онај горе), и свет људи (овде на земљи). И увек раздвојена. Без заједништва. Сваки за себе. Сваки сам себи довољан.

По учењу Православне Цркве, по уверењу Јустина Поповића и по Светом Писму, – Бог који је у ствари светлост, силази у тело (и постаје тело) да би људи постали светлост! Бог постаје човек да би људи постали бог! Долазак Бога на земљу као Христа, није послужио само томе да би га људи видели, спознали његово постојање и веровали у Њега. Не. Он долази на земљу да преузме људску материјалну природу, да се неотуђиво споји са том природом, и да остане у таквом двојном стању (бого-човечанском) да би људи доживели чин спасења тако што би као спасени дошли такође у двојно стање (човеко-божно, или богочовечанско).

Кад је Христос васкрсао и вазнео се „на небо“, Он није једноставно одбацио своје људско, материјално тело, него је „отплутао“, „отпловио“, „одлетео на небо“, тј. узнео се на небо са све телом и својом људском особношћу, тако да не можемо рећи да се „вратио у своје првобитно стање“ у каквом је био пре силаска на земљу (кад није имао тело), него се вратио на небо у измењеном стању, као светлост (боштво) у телу, баш такав какав је био и тих 33 године док је био у телу на Земљи. Такав (у телу) је и сад, „на небу“ у свом увек вечном, и после вазнесења, продуженом наставку постојања у вечности.

То значи следеће: уколико је и дошло до промене стања божанства, тај парадокс је последица људског греха који је изазвао такву пометњу да је Божја љубав (у интересу спасења људског рода) била приморана да направи сопствени парадокс и чудо (да свом божанском елементу дода и телесни видљиви елемент, оно што се сматрало немогућим, јер би у том случају, по уверењу филозофа, парадокс у Богу проузроковао да Бог престане бити Бог. Па ипак љубав ка спасењу пропалог људског рода навела је Бога да учини немогуће, да направи парадокс у свом бићу на такав начин, да тај парадокс ипак не анулира опстанак њега, Бога. „Бог је преживео чин парадокса“ а људи су спасени!).

На тој парадоксалној благовести (да је Бог постао тело, или = да је Светлост постала тело (како тврди Јеванђелист Јован у 1. глави свог еванђеља), – на тој благој вести, Јустин Ћелијски гради своју теологију о Христивом рођењу, васкрсењу, вазнесењу и остатку теологије (коју даље чине пневматологија, сотириологија, еклисиологија итд., а што је све обухваћено у Јустиновим књигама: Догматика првог, другог и трећег тома, као и у Јустиновим књигама тумачења еванђеља и посланица Јованових и Павлових).

На крају, и само Свето Писмо нам поручује да тврдња о томе да је Бог (=Светлост) постао тело, је толико важна да онај ко би се усудио да то пориче, или би био Антихрист, или у најмању руку неко ко следи „дух и логику Антихриста“. Да је Христос одбацио своје тело при свом васкрсењу-вазнесењу на небо, то би значило да се он постидео тог тела, да га је сматрао недостојним свог величанства, те да је целокупно његово обитавање на Земљи оне 33 године у телу била само фарса, нека врста игре, игроказа, у коме би Бог после свега тога отишао са Земље, од људи, остављајући људе поново „на цедилу“ и у безизлазном и бесперспективном стању затворености у своју худу и бедну судбину, и у свету којим влада ђаво, грех и смрт. Зато Свето Писмо тако оштро и претећи каже: „сваки дух који не исповеда да је Христос дошао (боравио на земљи и отишао са земље) у телу, него ван тела (вантелесно), није од Бога него од Антихриста“.

За Јустина Ћелијског је од пресудног значаја тврдња у Првој глави Јовановог Еванђеља: „Логос ПОСТАДЕ тело“ (!). „Логос“ је Јовановски израз за Бога. Дакле: „Бог постаде тело“. Још једним изразом се користи Јован да означи Бога Логоса, то је „Светлост“ (Дакле Светлост ПОСТАДЕ ТЕЛО. Логос ПОСТАДЕ ТЕЛО. Бог ПОСТАДЕ ТЕЛО). Битно је приметити да Јован не каже да је Бог УШАО У ТЕЛО, него да је Бог ПОСТАО ТЕЛО. У другим религијама бог УЛАЗИ У ТЕЛО, а кад напусти Земљу он ИЗЛАЗИ ИЗ ТЕЛА остављајући тело као „нужно зло“ негде у неком гробу. Ту и јесте разлика што Хришћански Бог не улази само у тело, да би извршио неки задатак на Земљи, него преузима тело као трајно додатну компоненту свог божанског бића, па и кад напушта Земљу у догађају васкрсења, Он остаје трајно „утеловљен“ у тело, те с телом одлази и у свој небески свет где намерава да буде такав, у телу, и на сву будућу вечност.

Јустин Ћелијски је сматрао теологију Божјег утеловљења у тело главном вешћу Светог Писма, око које се гради све остало што спада у науку о Богу. Свето Писмо Новог Завета почиње са мистеријом ДОЛАСКА Бога на земљу рођењем Његовoм у телу, и завршава се мистеријом ОДЛАСКА Бога у истом телу, у вишњи свет. Садашње стање Бога је: БОГОЧОВЕК на сву вечност, Бог у телу човечјем.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail