Тајанствене појаве код неких српских монаха

Тајанствене појаве код неких српских монаха

 

1. ЕПИСКОП ДАНИЛО КРСТИЋ

Сводио са неба на земљу божански огањ (чисту енергију, нетварну светлост) и Христа у току служења архијерејске литургије, нарочито у тренуцима кад изађе из олтара са два свећњака („дикирије“ и „трикирије“) са којима закршта и благосиља присутне врнике.
Могао је да усмери путању невидљивих анђела ка неком одредишту, тј. да их замоли да у тренутку прелете одређени простор и „десе се“ на одређеном месту у одређено време.

vladika danilo krstic

Владика Данило молитвом шаље анђеле

Епископ Данило је био викарни владика београдске Патријаршије и деловао је у београдској средини између 1970. и 1990. године, отприлике.

episkop danilo krstic
Иако владика по чину, често је посећивао вернике по кућама. Такође је почетком сваке вечери препешачио круг око патријаршије, преко калемегданске тврђаве и њеног парка, назад до патријаршијске зграде. Успут је прилазио групицама наркомана, и младића и девојака, који су на тврђави изводили будистичке ритуале и својим говором успевао да их убеди да се врате православљу.

Danilo Krstic Vladika

У својој соби у Патријаршији имао је библиотеку која је својим полицама испуњавала сва четири зида. Ту је било доста икона и кандила као и окачених бројаница.
Владика Данило је имао два факултета и докторат. Говорио је 4-5 језика и служио се са још толико других. Зато је примао и дочекивао делегате страних цркава и религија када су долазили у посету Београдском Патријарху. Завршио је живот на трону будимске епархије којом је управљао кад је напустио Београд, око 1990. године. Тачнији подаци могу се пронаћи на интернету.

 

2. ИСПОСНИК РАФАЈЛО (ГАВРИЛО)
Око 1960-1988. године настањивао је горњу испосничку ћелију у планини близу манастира Студенице. Сродио се са сивим стенама до те мере да му је брада попримила боју околног стења. Живео је сам, у тешко приступачном пределу на ивици провалије. Ћелија је била и преко дана полумрачна па је увек била осветљена свећама и кандилима. Читао је, молио се, тиховао сам и дељао мале дрвене крстиће које је повремено износио на продају, кад су веће црквене славе по манастирима.

isposnik rafailo
Два сведочанства: једно од стране београдског свештеника, а друго од стране извесног верника, говоре нам да је испосник поседовао божанску благодат преизобилно, јер је у одређеним тренуцима сусрет са погледом овог испосника, када би се срели погледи неког посматрача са погледом овог испосника, доводило до необичног феномена: из очију подвижника синула би бела светлост у облику муње и праволинијски завршила у зеницама посматрача. То је било у трајању краћем од секунде.

Отац Рафајло је променио име у Гаврило јер је приликом поновног монашења у већи степен (у чин „велике схиме“) обичај да монах узима друго име.

mikro-munja-1

Бела микро-муња излази из очију испосника Рафајла-Гавила док је посматрао једног човека

 

3. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
Овај ситни, осуви старац, скромно обучен у монашку ризу, био је владика испосник најпре као епископ на Косову, а потом и као Патријарх српски у Београду. Живео је на ивици биолошких могућности, јер је јео „као врабац“, али деловао свеже и витално све до дубоке старости, јер је превалио преко 90 година живота.

patrijarh-pavle-1
Његов начин живота и исхране довео га је до пограничних области у којима се потиру границе духа и материје, овог и оног света.
Стога није био јасан осећај, да ли ће рука, ако дотакне Патријарха, проћи кроз његово тело као кроз празнину, или као сунчев зрак кроз стакло. Јер био је као дух. И „прозиран“ и светао као дух.

patrijarh-pavle-2

Патријарх Павле несвесно пркоси земљиној гравитацији за време једног бденија

Гравитација није имала много власти над његовим телом па има очевидаца који тврде да за време служења архијерејске литургије, кад је пролазио кроз царске двери, његова стопала нису додиривала под него је између пода и ђонова његових ципела било као неко ваздушно јастуче од једног центиметра. Ако би се обратила пажња на тај детаљ, то се могло приметити.
Упркос гравитацији, Патријарх никад није пао лицем на под, иако је за време литургије понекад знао да се нагне и искоси фигуру ка напред, до те мере, да би сваки други човек пао. Међутим, Патријарх – не!

 

4. ЈЕДАН ВЕЛИКОСХИМНИК
У једном чувеном манастиру СПЦ, живео је стари јеромонах, послушан управи и старешини манастира, стари али добродржећи, превејани и искусни старац, са брадом и косом попут св. Антонија Великог Египатског.
Пред крај живота, негде око 1990. године, примио је највећи монашки степен („велику схиму“ приликом које ипак није променио име). По обичају, требао је остати затворен у своју манастирску келију, првих недељу дана после унапређења, да би се појачано молио.

starac-koji-svetli
У то време, тих дана дошле су му у посету две особе, жељне поуке. Чим су посетиоци ушли у старчеву собу, одмах су приметили невероватну појаву: свети старац, великосхимник, који је седео на ивици свог отомана, имао је светлосну корону око целе фигуре свог тела. То је била бела, сребрнаста светлост која је допирала око 2 цм изван његовог тела, скроз око контура целе његове фигуре…

 

5. ОТАЦ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
Оно што се не може сликати фотоапаратом и што недостаје фотографији, то је светлост која је зрачила из фигуре и лица овог духовника у манастиру Ћелије код Ваљева. Као је примао неког посетиоца ради разговора у своју собу (келију), свети старац је седео за писаћим столом, а посетилац на столицу преко пута стола. Старац је стрпљиво сачекао да посетилац каже све што има, а потом би му говорио тихим гласом, спуштених капака, са блаженим изразом лица. Белина његове велике браде и косе, била је још беља од светлости која је зрачила из његовог лица.

ava justin celijski

 

 

6. СТАРАЦ ТАДЕЈ
Архимандрит у манастиру Витовници код Свилајнца. Био је прозорљив (видовит). Јављао се у сну појединцима који су га познавали, у критичним за њих проблемима, и давао им савете.

starac tadej
Посећивао ноћне богомољачке скупове по селима, и држао беседе по целу ноћ. У току његовог причања, свако би доживео личну драму у души; потиштени би осетили утеху, а горди и надмени прекор, јер им се чинило (овим другима) да старац како отвори уста одмах погађа у центар њихових страхова и „ноћних мора“.

starac tadej

Изгледало им је као да се старац посредно, гледајући у друге слушаоце, обраћа њима, говорећи о њиховој „мрачној страни душе“, о њиховим гресима и страстима. Тако би се ту и тамо понеко заплакао, понеко уздисао, једва задржавајућу плач, а често су такви доносили одлуку да се сутрадан исповеде и одрекну својих грехова.

starac tadej
Пред крај живота верници су са свих страна пристизали аутобусима у манастир Витовницу да га виде и слушају.

starac tadej

 

7. МОНАХИЊА АНАСТАСИЈА

Код Јагодине (бившег Светозарева) постоји манастир Јошаница, код села Сиоковца испод Црног Врха, планине недалеко од Јагодине. У том манастиру су се управљали према Раваничком Типику, који је сличан палестинском типику јерусалимског манастира Мар Сабе. Игуман је био отац Христифор, хаџија. У време када се ово догодило 1979. године, старешина је био отац Макарије Аврамовић. У том мушком испосничком манастиру, била је и једна монахиња, веома послушна и молитвена, која је бринула о храни и домаћинству манастира. Поштовали су је сви верници и богомољци од Јагодине до Крагујевца, Алексинца, Ниша. Кад се пронела вест да је на самрти у манастиру је гостовао један од верника. Чуо је како неки монах у ходнику каже: упокојила се мати Анастасија. Гост се упутио према њекој келији и кад је ушао, видео је монахињу прекривену тако да јој се само глава и лице, уоквирено црном марамом, видело. Лице је сијало, и изгледало је још лепше него за живота, а соба је била испуњена неком светлошћу. Ускоро су почели да пристижу верници из Јагодине, да клече око њеног кревета са упаљеним свећама, и одлазили носећи успомене у виду бројанице, молитвеника, кутијице тамијана, иконице и других предмета из њене собе. Тако су разнели скоро све.

 

8. МОНАХ СЕРАФИМ ЈОШАНИЧКИ

1978. године у манастир код Јагодине дошао је познати богомољац, сарадник владике Николаја, вође богомољаца пре II светског рата, чије дело је наставило да подржава и надахњује богомољце и после рата. Световно име тог богомољца било је Станко Маричић. Био је на челу целе богомољачке популације у СПЦ. Са седиштем у Крагујевцу. У том граду брат Станко је имао собу у којој је становао и  молио се по 8 сати дневно пред иконама, а јео је само по неку мрвицу који су му верници приносили једанпут дневно. Код њега су долазили свештеници и монаси за савет, иако брат Станко није био свештено лице. О манастирским славама свештеници су га молили да у трпезарији каже народу неку реч еванђељску, што је он послушно прихватао.

Кад је остарио и здравље га почело остављати, пожелео је да се замонаши у манастиру Јошаници. После смрти, његову собу је обавијао рајски миомир, као тела и мошти светаца. Црни мантил, који је носио као искушеник пре монашења, остао је у тој соби и дуго година ширио тај рајски миомир, све док конак није срушен због потпуне рестаурације, па је тај мантил нестао, или га је неки верник однео за благослов и успомену на брата Станка Маричића, чије је монашко име било Серафим.

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail