Преображењци ван манастира Преображења

Преображењци ван манастира Преображења

 

Под „преображењцима ван манастира Преображења“ треба сматрати неке људе који нису успели да остваре жељу да се замонаше у манастиру Преображењу код Овчар бање, па су код своје куће импровизовали амбијент и начин живота какав су видели у поменутом манастиру. За сада су познате судбине два човека који се из поменутих разлога у горњој дефиницији, могу сматрати као „преображењци ван манаsтира Преображења“. То су: Светомир Петровић, познат у богомољачким круговима као „брат Тома“ и Живојин Узуновић познат као „Жика Узуновић“. О детаљима из њиховог живота и места пребiвања као и о томе како су постали повезани са манастиром Преображењем биће описано у чланку који следи.

 

Владика Николај Велимировић, основао је манастир Преображење у овчарско-кабларској клисури и поставио за првог игумана о. Васијана, бившег богомољца који је још као цивил, у свету, упражњавао подвиге сличне монашким, а потом и као монах, још више прионуо на пост и молитву Исусову, уз бројанице. Уз њега је био у то време (говоримо о 1941-42. години) и молитвени светогорски монах Евстатије. Изгладало је да ће им се придружити још један сабрат, Живојин Узуновић из Новог Села код Врњачке Бање, познат касније као Жика Узуновић.

zika-uzunovic

Он сам је причао (око 1989. године) следеће:

Покушао сам са се пријавим за искушеника у манастир Преображење код Овчар Бање. Калуђери Васијан и Евстатије, најпре су ме примили, али кад су сазнали да имам жену и двоје деце готово новоређенчади, саветоваху ме да се вратим кући. Ускоро и моја жена поче да прави проблеме; да долази у Преображење да ме наговара да се вратим њој и деци у Ново Село. Пошто јој то није пошло за руком, пожалила се епископу жичком Викентију Проданову који је администрирао, замењујући ухапшеног владику Николаја. Викентије је послао поруку преображењским монасима да ме отпусте из манастира ради преузимања родитељских и супружанских обавеза према деци и жени.“

Но, Жико Узуновић није пристао да остави тај „рај на земљи“, како је имао обичај да назива манастир. Стога су монаси послали Викентију одговор у коме су рекли да су покушали да утичу на Жику да се врати кући, али да он то никако не жели. Поново је Викентије написао писмо овог пута уз претњу жандармеријом, уколико Жика не послуша. Након овог писма Жика је стварно напустио манастир Преображење.

Кад се вратио у Ново Село, одмах је променио врата на својој соби, издвојио жену и децу у друго оделење, а на вратима написао: МАНАСТИР ПРЕОБРАЖЕЊЕ. То је значило да се одваја од жене и деце, да од своје собе прави манастир, да ће се унутра редовно и дуго молити, али да ће се и даље бавити земљорадњом како би прехранио себе, жену и децу.

Дуго се расправљало међу свештеницима о новом режиму исхране у својој кући, где је Жика престао да једе мрсно, па и уље и вино, и јео је само зеље, кромпир и лук са хлебом и сољу. Жика је то објашњавао чињеницом да је Преображење испоснички манастир у Овчару, па и његов „преображењски метох“ у кући мора бити испоснички.

Треба имати у виду да је Жика провео месец дана као искушеник у Преображењу код Васијана и Евстатија, баш у време великог поста, кад се нису јели чак ни млечни производи. Тачно је да у Преображењу, сходно типику, никад није било у исхрани меса, али млечни прозводи су били у употреби у одређене дане ван поста. То је оно што Жика, за својих месец дана проведених у Преображењу, није знао јер је био Велики педесетодневни пост пре Васкрса. Стога је Жика у Преображење дошао и после месец дана изашао, не видевши у манастиру никакву другу храну осим биљне. Стога је Жика стекао утисак да се у манастирима једу само биљке, па је биљну храну себи спремао код куће у то време и наредних 60 година, све до смрти, сматрајућу себе „преображењцем ван манастира Преображења“.

А кад је присилно пребачен у Немачку са другим Србима и Словенима, да ради на имањима немачких фармера, Жика ни тамо није одступио од свог јеловника на биљној основи: јео је кромпир, лук и зеље. Немац, фармер, му је то дозволио јер је видео да Жика упркос одбијању месних производа ради жешће и боље пољопривреду од осталих „забушаната“. Фармер је био религиозан човек, па је заволео Жику србина, па кад је овај уложио молбу да га фармер отпусти да се врати у Ново Село, тај је власник фарме писао врховној команди молбу да одобре Жики повратак кући. Да би оправдао разлог за ту молбу, фармер је навео да Жика има двоје нејачи у свом селу, у свом дому, о којима нема ко да брине, па је команда одговорила позитивно. И тако се Жика вратио у село и пре завршетка рата.

После тога, провео је још 50 година хранећи се само поврћем на води, остајући испосник до краја. Испосник у селу, у свом „преображењском метоху“, својој соби препуној икона и кандила, где је на бројанице упражњавао Исусову молитву, и из књижице „Сан Мајке Божје“ коју је знао напамет, певао песме Богородици. Умро је, и сахрањен око 1990. године на гробљу у Новом Селу.

 

Осим Жике Узуновића из Новог Села код Врњачке Бање, још један лик је заслужио епитет „преображењца ван манастира Преображења“. То је Светомир – Тома Петровић, из села Кукљина код Крушевца.

brat-toma-iz-kukljina

У Кукљину је постојао богомољачки покрет од времена Владике Николаја још од 1930. године. Чланови тзв. хришћанско богомољачке заједнице у том селу одликовали су се једноставношћу, чистом вером и великом молитвеношћу. Било их је око тридесет, из различитих кућа у Кукљину. Били су врло инспиративни, и од њих се имало шта научити о духовности и видети их на делу. Духовност и побожност извајала је њихове физиономије, па су уживали поверење и поштовање у народу. Једна жена, Америна, изгледала је као светица. У старости је била толико лепа и зрачећа да су се сви дивили томе. Умрла је светлог лика боје воска, као да сенка смрти није ни прешла преко ње.

Око 1965. године један Кукљинац, био је то већ поменути Светомир – Тома Петровић, почео је да одлази повремено у манастир Преображење Овчарско. Притом би понео врећу брашна и црно вино да приложи манастиру. Тома је у додиру са монасима тог манастира почео да усваја монашке навике и обичаје и да их преноси у свој дом у Кукљину. Брат Тома, како су га звали у богомољачким и и монашким круговима ускоро је почео да се моли на бројаницу коју су му дали преображењци и њихов старешина Евстатије, пореклом са Свете Горе Атонске. Бројаница у руци брата Томе постала је његов „заштитни знак“ и његова „лична карта“, тј. саставни део његовог бића. После смрти Евстатија 1971. године, брат Тома из Кукљина, наставио је да долази у Преображење, и узео за свог духовника оца Венијамина, новог старешину манастира. Овај брат Тома је проводио дане у Преображењу, јутром је ранио на литургију, а свако послеподне учествовао у бдењима, раме уз раме са искушеницима Милуном, Јованом и имењаком Томом, који се спремао за одлазак у Хиландар. Брат Тома из Кукљина, је певушио из једног угла, често се крстио и прстима десне руке додиривао под, док је у левој држао свој „заштитни знак“, бројаницу од 100 куглица, тј чворића. Приметио је да преображењци врло често се прекрсте и праве малу метанију, по 100 до 200 пута у току бдења, најчешће при помену Божјег имена („Оца и Сина и Светога Духа“) сагињући се у појасу тако ниско да су прстима десне руке додирнули под. На тај начин монаси су себе држали будним и концентрисаним на молитви.

Томина ћерка је, под утицајем очеве побожности, отишла у манастир Сретење и замонашила се. Тома и Преображење утицали су и на Томину супругу Милану, која је попут Томе била „преображењка ван манастира Преображења“ – монахолика, одевена у стилу сеоске жене али у црнини, ликом слична монахињи.

Тома је имао врло проницљиву и оштроумну духовност, компатибилну са духом манастира Преображења, што га је чинило духовно изузетним, чак и у окружењу богомољачке средине свога краја. Није било тако духовног човека у том региону. Желео је и он да се замонаши у Преображењу, али ту одлуку никад није спровео до краја. Тако је остао духовни украс Кукљина и крушевачког округа.

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail