Повратак умрлих светаца

Повратак умрлих светаца у градове (данашње време)

 

Ма колико смо навикли да чујемо или прочитамо о тим појавама, „то нешто“ је итекако шокантно. Шокантно, нарочито за оне људе који су то доживели и у томе учествовали.

Ако је неко мртав, онда је мртав. И нема му повратка у овај свет.

Ако је неко умро као светац, и проглашен свецем од стране Цркве, онда се може, на основу искуства већ забележених у историји религије, очекивати да се понекад јави некоме у сну и саопшти му одређене поруке. Таквих јављања умрлих светаца са онога света, било је много, а неретко и данас.

Али није за очекивати да се умрли светац , који је живео пре неких 100 година, или 200 година, па чак и до 2-3000 година уназад, данас појави у граду, на улици, у градском превозу, па чак и у најпрометнијим улицама строгог центра града!

a7

Заиста је необично срести на улици пуној вреве и аутомобила, на пример Мојсија који је живео пре 3000 година на Синајском полуострву, или праведног Јосифа, Исусовог поочима тј. старатеља који је пре 2000 година био занатлија столар-тесар, у Назарету у земљи Израиљевој.

Или, такође необично, видети на улици града или у солитеру на десетом спрату, жену која је умрла пре 150 година у Русији, и разговарати са њом данас…

Па ипак се то догађа, као што ће ови примери показати.

Да кренемо од Мојсија.

umrli-sveci

Као што је познато тај пророк и верски вођа Израиља, кога Православна Црква слави 4. септембра по црквеном (старом) календару, тј. (17. септембра по новом), живео је 1250 пре нове ере тј. 3.250 година од наше данашњице, у XXI веку. Па ипак то му није представљало потешкођу да долази људима и народима из века у век.

Тако је у VII веку наше ере посмртно посетио своје древно обитавалиште – Синај. Желео је дати подршку новом игуману синајског манастира Јовану Лествичнику. На дан устоличења овог новог старешине манастира, сакупило се из свих околних манастира велики број искушеника и монаха да присуствују устоличењу. За то време свечаности гости су приметили да послугом управља „необично маркантан“ мушкарац, сличан њима монасима, али другачије обучен, у традиционалну ношњу становника синајског полуострва. Но, сви су мислили да је тај човек само део организације те свечаности, и да је посебно одабран за ту улогу, а његово одело се разликовало од осталих, да би био боље уочљив, јер је један од одговорних у управи особља. У исто време, они који су пословали по кухињи и око служења за трпезом, примали су наредбе од тог човека, јер су мислили да га је управа манастира овластила да наређује послузи. Нико ништа није испитивао.

Када се ручак завршио и гости почели да се разилазе, дошао је ред на слуге и помоћнике да седну за софру (али се он никако није појављивао), почеше да га траже и позову за заједнички оброк. Али нигде га није било!

Тада се послуга обратила новом игуману Јовану: „Шта би са оним човеком кога сте овластили да управља организацијом у вези бриге о гостима?“

a8

Игуман им је одговорио: „Никога ја нисам овластио да вам заповеда“. Послуга се зачудила и упитала: „Па ко је онда био тај за кога смо мислили да је постављен да нам наређује?“ – Игуман им је одговорио: „Шта се чудите, овај манастир је изграђен на месту где је древни пророк Мојсије имао сусрет и разговор с Богом испред оног чувеног жбуна, који се овде налазио, и који је одавао утисак Божјег присуства у грму. Данас, толико векова од тог догађаја, није ништа необично да се Мојсије привремено вратио на своје место, и побринуо се да сви гости буду задовољни. Потом је нестао и ви га зато неможете наћи. Он је већ на оном свету одакле се и појавио…

Света Ксенија Петроградска

 

Други пример је можда још необичнији. Зато што се догађа данас. Жена која је умрла пре 150 година, а коју је црква прогласила светитељком, не престаје да се враћа у ову данашњу стварност, и да помаже људима.

a10

Овде је реч о блаженј Ксенији Петроградској, која је живела пре неких 150 година живела побожним животом у граду Петрограду. За живота је помагала људима јер су њене молитве Богу биле услишаване. Данас је најпознатија светица Руске Православне Цркве. Она данас долази из оног света и појављује се на улицама, па чак и у Чикагу на десетом спрату. Тако је једна млада Рускиња у другом стању, два месеца пред порођај легла на кауч да одмори. Врата према ходнику била су отворена јер се њено двоје деце играло на прагу кућних врата.

x1

Тек што је утонула у први сан тргла се, јер је осетила да је неко поред ње. Угледала је непознату жену како седи и гледа је. „Ко си ти?“-упитала је трудница. Жена се насмеши и рече: „Ја сам твоја земљакиња Ксенија из Петрограда“. Трудница упита: „Па откуд ти овде кад си из Петрограда?“ Жена рече:“ Дошла сам да ти кажем да ђеш се породити на дан свете Ксеније Римљанке, почетком фебруара.“ – „Како знаш?“ – жена одговори опет – „Знам… а кад се дете роди, биће девојчица, па јој надени име Ксенија.“ Потом жена устаде са кауча и изађе. Трудница помисли: „Да ли се мени ово привиђа.“ Али видевши поред себе даје место улубљено, где је седела непозната жена, трудница се уверила да је то стварност, па устаде да заустави непознату, те да је врати у стан и почасти. Прошла је поред своје двоје мале деце и погледала низ степениште, ништа се није чуло. Упита децу: „Где је она тета која је улазила у наш стан?“ Деца су одговорила:“ Али мама, нико овуда није прошао.“ Тада је трудница схватила да је то била света Ксенија Петроградска. А када се приближио фебруар, свима је причала да ће јој порођај бити 6. фебруара, и да ће родити девојчицу. „Како знаш?“ – „Знам“. Кратко је одговарала трудница. И тако и би. А девојчици дадоже име Ксенија, по св. Ксенији Римљанки из V века и по Ксенији Петроградској из XIX века. И девојчици тепаху надимком „Ксеночка“.

a9

Негде око 1991. године, на мосту изнад реке Неве у Петрограду, шетала се једна девојка, медицинска сестра, и смишљала да изврши самоубиство скоком с моста у воду. Утом спази непознату старицу, врло мршаву и бледу како јој се приближава тротоаром по мосту. „Само да ова жена прође одмах ђу скочити у реку и утопити се.“ – помислила је девојка. На њено изненађење, старица не прође него се заустави поред ње. „Шта ти ту радиш кћери?“ –  упитала је старица. Девојка рече: „Маштам о удаји, али пошто ми то није пошло за руком, дићи ћу руке од живота и скочићу у реку.“ Старица јој објасни да је то смртни грех и рече: „Данас ћеш се удати, иди само у центар града и удаћеш се…“ – „Али како неко може знати да ће се то заиста и догодити? Ко сте ви?“ – упита девојка. „Ја сам Ксенија Петроградска“, рече старица, окрену се и поче да се удаљава.

x2

За тренутак девојка обори поглед ка реци и помисли: „Ако старица буде била у праву онда одустајем од самоубиства.“ Девојка поново погледа у правцу према коме се упутила старица, али њу није видела јер је нестала. Девојка ипак послуша савет и оде до центра града. Тамо угледа масу људи насред раскрснице. Кад дође до њих, угледа младића кога су ударила кола. Седео је и држао сломљену руку. „Ја сам медицинска сестра! Пустите ме да погледам шта му је са руком. „Потом рече: „То је лакши вид прелома, бићеш ти добро.“ У том моменту им се сретоше погледи и младић рече: „Хоћеш ли да се удаш за мене?“ – „Хоћу!“- одговори девојка са очитом радошћу и срећом у очима. И тако се узеше… А света Ксенија Петроградска се вратила на онај свет, али вребајући прилику, када опет да сиђе у овај свет и помогне некоме

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail