Стари монах – отац Митрофан из Преображења

Стари монах – отац Митрофан из Преображења

 

mitrofan

Захваљујући сајту манастира Лепавине, који доноси драгоцене биографске податке о старцу Митрофану и захваљујући малом познанству са овим старцем, може се саставити извештај о његовом животном путу.

Име овом старцу у световном животу било је Милија Ристивојевић. Већ само име Милија, подсећа на особу широкогруду и милу, драгу и Богу и људима. Географски је припадао области у којима живе тзв. Ере, добри, чисти, племенити и исправни људи, али промућурни и опрезни. Опрезност тих људи састоји се у томе да не допусте себи никакве претераности и бахатости, због чега те људе сви поштују, али се њихова опрезност састојала и у томе да не допусте да их неко превари, искористи или злоупотреби. А ако би неко и хтео да их искористи и превари – промућурне ере би знале како да слаткоречивим говором и уравнотеженим понашањем одбију на фини начин те преваранте.

mitrofan-01

Богомољац Милија Ристивојевић (у монаштву Митрофан) из села Гојна Гора

 

Дакле, Милија Ристивојевић, будући монах, рођен је у ерском селу Гојна Гора, између Ужичке Пожеге и Каблар планине, на лепом, узвишеном терену, у домаћинској кући 1902. године.

Као и остала деца, похађао је сеоску школу где је научио читати, писати, рачунати, и стекао основне појмове о природи, друштву и свету у коме живимо.

mitrofan-02

Око 1953. Милија је већ неколико година био монах (Митрофан) у Овчару

 

Кад је почео Први светски рат, имао је свега 12 година и био и сувише млад и зелен да би га српска војска укључила у своје борбене редове, али је свакако искусио гладне године, тугу и трагику прогнаних и заробљених људи, стрељаних и погубљених од стране Аустроугара и Бугара. Вероватно да су отац и стричеви, те Милијине комшије као одрасли сељани, прошли кроз ратни вихор 1914-1918.

Било како било, неку годину после Првог светског рата Милија се жени и до 1927. године добија петоро деце, троје женских и двоје мушких.

mitrofan-03

Око 1953. Митрофан Ристивојевић је већ био преображењски јеромонах

 

Између краја Првог светског рата и почетка Другог, Милија је ступио у тзв. Богомољачки сељачки покрет, којим је од 1930. године, увелико управљао велики духовни вођа тих сељака, владика Николај Велимировић.

mitrofan-04

1970. године, отац Митрофан има већ близу 70 година. На прагу старости

 

Милија је као припадник тог молитвеног народног покрета у основи био сељак, али поред тога посвећен и вери на начин како су тада духовно пробуђени људи из народа упражњавали Православну духовност: преуредио би један део своје куће у молитвени амбијент опремљен мноштвом икона на зиду, асталом на коме су поређани крстови и прибор за кађење и паљење свећа, те неколико књига за молитву и Библија. Милија је носио традиционалну ужичку шајкачу, пустио бркове, а можда и косу и браду.

mitrofan-05

Старац Митрофан око 1980. у седамдесет осмој години живота

 

По природи отвореног духа и друштвен, одлазио би у градове и већа села у којима су се скупљали Богомољци ради заједничких разговора и певања духовних песама у којима су сами сељаци испевали стихове и мелодије са библијском тематиком – па би и брат Милија певушио у групи својих духовних сабораца. Милија је био и као домаћин и отац породице утицајан на своју чељад, па је и жену и децу водио на Богомољачке скупове, а код куће су сви следили Милијино молитвено правило: мољење на бројаницу уз мноштво малих допојасних поклона (наклона) и гласно рецитативно читање молитава, акатиста и канона. У то време већ је изашла „Библија свих Богомољаца“ – Охридски пролог, владике охридско-жичког Николаја Велимировића, па је Милија сваког дана из Пролога прочитао себи и породици по један одељак из те обимне књиге од неких 1.200 страна, подељене на 365 одељака, колико има дана у години са поуком, беседом, песмом и расуђивањем за сваки дан.

Милија је био од оних Николајевих Богомољаца који су радо путовали и до врло удаљених одредишта да би се тамо срели са вођом покрета Николајем и да би мисионарски утицао на становнике тих крајева, придобијајући их за јаче учешће у вери и црквеном животу.

mitrofan-06

Старац Митрофан из Преображења је имао веома дугу косу и браду

 

Лепим, дискретним приступом људима знао је издејствовати преизобилне прилоге за обнову или изградњу цркава и манастира, а особито манастира Овчарско-Кабларске клисуре, које је толико ценио да је ту љубав пренео и на своје ћерке које су се све замонашиле: две у Јовању овчарском, а трећа са сином (Милијиним унуком) у Раваници код Ћуприје.

Када је владика Николај основао манастир Преображење у Овчару, код Овчар Бање и поставио за духовника оца Евстатија који је пре тога био 20 година у Светој Гори (Хиландару) – брат Милија је почео да долази и у тај манастир удаљен од Гојне Горе неких 7-8 км, ваздушне линије.

mitrofan-07

Старац Митрофан чита новине Православље

 

Једног дана (око 1947. године), пошто су му све три ћерке већ биле монахиње и Милија пожели да се замонаши, па остави своју кућу у Гојној Гори, на узвишици, препустивши посед и кућу свом другом сину Радомиру, а он сам оде у манастир Преображење за искушеника.

Ту је затекао поред о. Евстатија и неке јеромонахе као што су Мардарије Шишић (из Гојне Горе, истог села из кога је дошао и брат Милија), па јеромонаха Теофила (каснијег игумана манастира Каоне) и јеромонаха Васијана (касније игумана Студеничког и Покајничког) као и Григорија (касније монаха у манастиру Мар Саве код Јерусалима).

Иако се састав монашких чланова у Преображењу мењао, при чему су горе наведени јеромонаси по благослову отишли из Преображења, то није био случај и са братом Милијом, који је од искушеничких првих дана, па до смрти остао у манастиру Пеображењу, око 50 година.

mitrofan-08

Старац Митрофан у манастиру Преображењу причешћује монахиње из Јовања

 

У једном тренутку број монаха се око 1960. године свео на њих тројицу: Евстатија, Григорија и Милију (сад већ замонашеног и рукоположеног у чин јеромонаха под именом Митрофан).

А онда је о. Митрофана осенила права Божја благодат: број чланова од 1960. године у манастиру Преображење је почео да се умножава. Те године дошли су из ваљевског краја отац и син: Манојло Мићић и његов син Велимир из села Остружња код осечине. Ова двојица, припадници Богомољачког покрета недалеко од Лелића, родног места Николаја, унели су нову духовну снагу у овај Овчарско-Кабларски манастир Преображење. Манојло је на монашењу добио име Јаков, а Велимир (син), Венијамин, при чему је овај младић ускоро постао и јеромонах.

Дакле, ’60-их година XX века у Преображењу је било осим о. Митрофана (раније: Милије) још њих четворо монаха, али монаха који се нису бавили пољопривредом и парохијом, него свакодневним литургијама и другим молитвеним правилима у цркви, једнако као и у келијама.

Једног дана 1971. године о. Митрофан и о. Јаков, два већ остарела монаха, са младим јеромонахом Венијамином, доживели су да њихов духовни учитељ и игуман Евстатије премине, и то у молитвеном положају. Управљање манастиром прешло је на младог, строгог и енергичног Венијамина, за кога су Богомољци увек говорили: „благо мајци која га је родила“. Венијамин и два старца ускоро су доживели појачање броја: дошли су искушеник Јован Аћимовић (Кабларац) и Милун Терзић (Овчарац), а ту су биле и две благочине старице: монахиња Параскева и монахиња Јулијана, и један ревносни и ватрени искушеник који је био у припреми за Хиланадар.

Сви су они чинили једну чврсто повезану духовну групу у манастиру.

mitrofan-09

Старац Митрофан (десно) на стази испред цркве разговара са старцем Јаковом

 

Некадашњи искушеник Милија (потом монах Митрофан, па јеромонах) и искушеник Манојло (потом монах Јаков) били су сличних година, па су око 1974. године, као старци белих дугих брада били у многоме слични али и различити. Разлика је била у темпераменту: док је старац Јаков (Мићић) био повучен, погружен у своју унутрашњост и није мењао тај свој став од прилике до прилике, од случаја до случаја – дотле је старац Митрофан, иако погружен у себе, ипак био отворенији, а од прилике до прилике, од случаја до случаја, знао је да прилагоди своје расположење и понашање према потреби.

Ипак, оба старца представљала су, сваки на свој начин, енигму, тајну. Осећало се да је у њима акумулирана огромна духовност и молитвеност, а како су до ње дошли, какав су пут прошли, и шта су све Божанско у себи проживели, то нико не би, осим њих, знао. Старац Јаков је стално био у Исусовој молитви, бројану бројаницом, или просто – небројеном, непрекидном. А старац Митрофан, као и Јаков, такође у истој молитви без прекида, али је знао и иступити са кратком поуком коју би дао ту и тамо, понекоме, коме је он сматрао да треба да саопшти: „чедо, само Исусову молитву понављај без престанка, и дању и ноћу, и кад ходаш и кад радиш, кад обедујеш и кад одмараш, непрестано говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“. Нема веће силе и моћнијег оружја од те кратке молитве. Од ње дрхте и беже и демони и ђаволи.

mitrofan-10

Старац Митрофан примио велику схиму око 1982. годину пред смрт

 

Старац Јаков је на бденијима клечао наслоњен на столицу – хоклицу, док је старац Митрофан стајао уз певницу и повремено улазио у олтарски део.

Живот оца Јакова описан је у посебном чланку.

У овом чланку, о оцу Митрофану треба још додати податак да је око 1981. године примио велику схиму и постао схи-јеромонах. Од тада је пооштрио своје постове и још више проводио у молитви, у келији. У последњим месецима живота скоро да ништа није ни јео.

Упокојио се у 81. години живота (+1983) и сахрањен је у Преображењу.

 

Отац Митрофан, манастир Преображење, 1955. године

Отац Митрофан са ћеркама, манастир Преображење, 1955. године

Отац Митрофан, манастир Преображење, 1967. године

Отац Митрофан, манастир Преображење, 1970. године

Отац Митрофан, манастир Преображење, 1970. године

Отац Митрофан, манастир Преображење, 1970. године

Отац Митрофан, манастир Преображење, 1985. године

Јеромонах Јован из манастира Раванице, син оца Митрофана из Овчара

 

Отац Митрофан, манастир Преображење у Овчару, 1970. године

 

 

 

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail