Јустиновци

Јустиновци

 

 

 

Отац Јустин из манастира Ћелије са „Јустиновкама“ (женским огранком „Jустиноваца“), тј. са својим духовним кћерима (фотографија из 1972. године)

 

Ово је чланак о групи монаха који су били ученици светог Јустина Ћелијског (+1979) и постали епископи у СПЦ 80-их година.

То су јеромонаси АМФИЛОХИЈЕ (Радовић) родом из Црне горе од кањона Мораче, АТАНАСИЈЕ (Јевтић) родом из Брдарица, од Коцељева из околине Шапца, ИРИНЕЈ (Буловић) родом из Станишића код Суботице, АРТЕМИЈЕ (Радосављевић) родом из Лелића код Ваљева и ЈОВАН (Радосављевић) такође родом из Лелића код Ваљева.

Ових 5 јеромонаха (а јеромонаси су били од 60-их до 80-их година двадесетог века, а онда од 80-их па даље постали епископи, изузев Јована који је постао архимандрит) повезује једна заједничка одредница, а то је да су сви они у периоду док су били још студенти теолошког факултета, у различитим околностима, некако дошли до сазнања да треба да оду у женски манастир Ћелије и потраже (у то време не толико познатог ван свештеничких кругова) архимандрита Јустина (Поповића).

 

Атанасије Јевтић, данашње време

Атанасије Јевтић, данашње време

 

Ових 5 јеромонаха су на београдском Теолошком факултету, док су студирали, поступили по нечијој препоруци да обрате пажњу на архимандрита Јустина у манастиру Ћелије код Ваљева, као духовну и теолошку величину те да га посете у његовом манастиру. У то време у свештеничким круговима, због извесних предрасуда, нису сви свештеници и професори Теолошког факултета имали искрен и одан однос према том архимандриту, оцу Јустину, јер је он некад био и сам део њиховог факултетског „тима“, и њихов колега, тј. професор, педагог и предавач, али је ондашња атеистичка државна власт успела да га удаљи из црквене просвете и примора да борави у нанастиру Ћелије, под присмотром, и подаље од престоног града Београда као седишта атеистичке власти државе СФР Југославије. Дакле, Јустин ћелијски је сметао ондашњим властима, а многи свештеници и предавачи на теолошком факултету, прибојавали су се да приђу оцу Јустину, да им то не би било уписано као минус, од стране државних власти. Само мали број црквених стручњака и професора усудило се да, помало са стране, и полујавно, говоре о Јустинивој величини. Неко од тих црквених људи заслужан је био што су ових пет младих студената чули за тај скривени бисер монаштва, оца Јустина из манастира Ћелија.

 

Амфилохије Радовић, фотографија из 1975.

 

И тако су, неовисно један од другог, ових петорица студената, неко раније неко касније, посетили Јустина у његовом манастиру код Ваљева, и постали његови одани ученици, тј. следбеници.

У почетку су од њега само позајмљивали књиге из области теологије и распитивали о неким његовим ставовима из области црквене теоретике. Временом су се уверили да је он прави старац и духовник каквог није било од времена владике Николаја Велимировића, кога су државне атеистичке власти такође прогласиле непожељним у СФР Југославији, и који је због тога морао да живи при српској цркви у дијаспори у САД.

 

Иринеј Буловић, фотографија из 1981.

 

Осетивши да пред собом имају живог светитеља у манастиру Ћелије, ових петорица су долазили често и такорећи сродили се са атмосфером манастира Ћелије. Отац Јустин дао је свој светитељски печат том манастиру и његовим монахињама, па су ова петорица били засењени, поред лика оца Јустина, још и његовим делом, а његово дело било је то сестринство. Монахиње, углавном младе и благочине, а још и доста искушеница, тих девојака од 16 до 18 година, које тек што су оставиле своја стада по Ваљевским планинама, Повлену и Маљену, и сишле у манастир да би се обучиле да постану монахиње – предивно су певале у цркви манастира Ћелије, вредно радиле у башти, окопавале земљу мотичицама, плевиле траву, брале воће и спремале зимницу, чувале манастирске овце и говеда, жњеле пшеницу и јечам, допремале траву за храну стоци и ређале сено у велике стогове у манастирском дворишту испред конака и својих спаваоница.

 

Артемије Радосављевић, фотографија из 1977.

 

Милозвучни гласови ових монахиња чули су се не само за време певања и читања у цркви, него и у току дана када су се оне договарале шта ће од послова која да ради. Ти гласови имали су једну интонацију које само девице имају, милозвучну за ухо, и дијалект и наречје карактеристично за скупину девојака које су пореклом са планина од Ваљева према Дрини и јужније, према Косјерићу.

 

јован радосављевић

Архимандрит Јован Радосављевић

 

Овај манастир, пун монахиња и искушеница девојака, личио је на легендарно Дивјево (девојачки манастир у Русији за време баћушке св. Серафима Саровског). Оно што је за Русију био св. Серафим Саровски и његов женски манастир Дивјево, то је постао за Србију отац Јустин (Поповић) и његов манастир Ћелије. Он је монахиње звао (попут св. Серафима Саровског): „моје сиротице“ – јер су те „вреднице“ вредно чувале стада око манастира и радиле у башти и њиви поред манастира Ћелије.

И тако су ових пет студената, у међувремену дипломирали у Београду и постали дипломирани теолози, а ускоро и замонашени руком оца Јустина Ћелијског (уз малу опаску да је у то време Јован Радосављевић, настањен у богословији у Призрену, један од те петорке, био још увек под духовним окриљем епископа рашко-призренског Павла, касније Патријарха СПЦ, и да је дотични Јован, означен као „павловац“ због оданости духовном утицају епископа Павла, нешто касније се придружио као пети оној четворици који су следили св. Аву Јустина, а које су ускоро сви почели означавати као пет „Јустиноваца“. Тај Јован је почетком 70-их ушао у круг „јустиноваца“ и то је постало јасно кад је почео да се појављује у главној београдској „бази“ Јустиноваца, манастиру Ваведењу на Топчидерском брду у коме су биле монахиње, а којима су службе обављали дипломирани теолози и тад већ доктори теологије, јеромонаси Атанасије Јевтић, Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић, док је јеромонах Артемије Радосављевић у то време био далеко од београдске урбане средине, чак у Призрену, при богословији као и његов рођак јеромонах Јован Радосављевић).

Јеромонах Јован Радосављевић је пореклом Ваљевац, рођен 1927. године у селу Лелић, око 5 км од манастира Ћелије. Пошто је његова кућа била близу манастира Ћелије, дечак Јован је сигурно знао за Ћелијског архимандрита Јустина, али тада још није знао ништа што би у њему изградило став пун страхопоштовања према Јустину. Тек кад је много година касније био управник монашке школе у манастиру Острогу у Црној Гори сазнао је ко је заправо Јустин, да је то „горостас Православне теологије и подвижништва“, дакле невиђена духовна величина око кога су почели да се окупљају млади теолози из Београда (про-грчки опредељени).

Почетком 70-их, у време кад су се из иностранства вратили у Србију Јустиновци (Атанасије, Амфилохије и Артемије) Јована Радосављевића је њихов повратак у Београд затекао у Црној Гори где је Јован био управник монашке школе при манастиру Острогу. Ту је сазнао да су ова тројица повратника у Београд „открили“ тајну величине ћелијског архимандрита Јустина и да стално одлазе у Ћелије да се надахњују примером и речима светог чoвека, а да исти ти Јустиновци, преносе вести о оцу Јустину и то овако: Атанасије и Амфилохије по Београду (са базом деловања у манастиру Ваведењу на Топчидеру), а Артемије у Призренској богословији и манастиру Црној Реци у Санџаку (где му је и била база јустинивског деловања).

 

Богословија у Призрену где је предавао јеромонах Јован Радосављевић, пореклом Ваљевац

 

Иницијација Јована Радосављевића у „Јустиновски покрет“ десила се почетком 70-их после сазнања да је онај архимандрит Јустин кога је још као дечак из Лелића видео у Ћелијама, заправо највећи живи теолог на Балкану, и свети човек, кога у то време свет тек „открива“ из његове забити, манастира Ћелије, а да објаву тог открића преузимају на себе Јустинoвци (Атанасије, Амфилохије, Артемије и Иринеј). Тако Јован почиње да прима духовне поуке од оца Јустина у Ћелијама, а и да се придружује, као „пети Јустиновац“ оној већ познатој Jустиновској четворки. Јован се поjављивао у манастиру Ваведењу, тој београдској „Tврђави Jустиноваца“.

 

Јован Радосављевић, из Призренске богословије често обилазио јустиновску „базу“ у београдском манастиру Ваведењу

 

На све стране причало се да јеромонаси Атанасије и Амфилохије развијају знатну кампању о оцу Јустину међу студентима на Београдском теолошком факултету, те да и осталу београдску омладину привлаче ка згради Патријаршије и престоном манастиру Ваведењу на Топчидерском брду, где су ова тројица утврдили себи „Јустиновску базу“ и где усмеравају интелектуалну елиту младих Београђана ка оцу Јустуну Ћелијском, приповедајући им о Јустиновим теолошким погледима, и одатле их воде одређеним данима у ваљевски манастир Ћелије, да присуствују литургији, на којој служи Ава Јустин, а певају ћелијске монахиње.

Артемије прелази из Призрена у Санџак, у манастир Црну Реку, где оснива манастирско братство састављено у почетку од младих београђана, које су ту послали из Београда, Атанасије и Амфилохије.

 

Манастир Црна Река у Санџаку, друга „база“ Jустиноваца

 

Ова двојица Јустинових ученика, Атанасије и Амфилохије, су становали у Патријаршији и (прекопута, 50 корака даље) у згради старог Теолошког факултета. Предавали су наставу студентима у згради Теолошког факултета, а индоктринирали осталу омладину Београда у манастиру Ваведењу, 2 км удаљеном од Патријаршије. Атанасије и Амфилохије су успоставили контакт са београдском младежи и по дворанама Дома омладине, и биоскопским и салама за предавања, па чак и у аренама неких београдских факултета.

Износећи пред интелектуалну јавност учење Цркве, Јустиновци Атанасије и Амфилохије никад нису пропустили прилику да помену и оца Јустина Ћелијског, као највећег живог ауторитета у области црквеног учења, па је име оца Јустина тако улазило „на велика врата“ у спознају Београђана. У манастиру Ваведењу на Топчидеру је омладина, под утицајем ове двојице Јустиноваца, прошла кроз процес „радикализације у Православљу“, по „јустиновском моделу“, у смислу да су ту омладину обраћали на „пут светих Отаца Цркве“, а то је подразумевало да они треба да улазе дубље у литургијски и молитвени живот, да се угледају на древне пустињаке и светитеље Антонија и Макарија египатског, да читају њихова житија, да упражњавају постове и Исихазам (понављање Исусовог имена) колико им је то могуће у београдској урбаној средини. Тако се зачињала следећа генерација „Јустиноваца“, тзв. „Мали Јустиновци“, или „Јустиновци из друге руке“. Неки од ове младе и радикализоване генерације постали су монаси и монахиње, а неки чак и епископи (наравно, про-јустиновски настројени), који су, након хиротоније четворице главних Јустиноваца у чин владичански, наставили Јустиновску традицију као друга генерација младих епископа.

 

Женски манастир Ваведење у Београду, пружио гостопримство Јустиновцима, од 1974. па на даље

 

Значајно је споменути и ово: круг про-јустиновске омладине који је долазио у београдски женски манастир на Топчидеру – Ваведење, да присуствује суботњим и празничним вечерњим бденијима, као и недељним и празничним јутарњим литургијама, приметили су ту, осим тројице Јустинових ученика (Атанасија, Амфилохија и Иринеја Буловића) и присуство једног јеромонаха аскетског лика с наочарима, црне браде, у „грчкој, светогорској“ ризи, који се одлично уклапао у „Jустиновце“, али је био као „из сенке“ и помало мистично загонетан и непознат.

 

Јован Радосављевић, 1977. године (цртеж по сећању нацртао очевидац 2017.)

 

Јован Радосављевић, као јеромонах 1977. у београдском манастиру Ваведењу

 

Због сличности са Јустиновцима у манастиру Ваведењу, такође су га убрајали у ту групу Јустинових следбеника, иако му нису знали име. Уколико су желели да сазнају и то, могли су чути од Ваведењских монахиња, да је то отац Јован Радосављевић, предавач из Призрена, који често долази и употпуњује својим присуством „јустиновску“ атмосферу манастира Ваведења у Београду. Стога су га сматрали Јустиновцем, не знајући да је Јован Радосављевић дуго био у Призрену следбеник епископа Павла рашко-призренског (касније патријарха Српског), дакле „павловски надахнут“, а да је управо у то време, кад су Јустиновци дошли са постдипломских студија из Атине 1974-75. у Београд у Патријаршију, на Теолошки факултет и у манастир Ваведење на Топчидеру – тада и овај „павловски“ јеромонах Јован из Призрена, кренуо да и сам посећује Аву Јустина у Ћелијама код Ваљева, и да долази у Београд да се дружи са Јустиновцима: Атанасијем, Амфилохијем и Иринејом, те да на свој „павловски темељ“ надогради и „јустиновски“. И у томе је био толико успешан да је убрзо означен као „пети Јустиновац“, што у ствари и јесте био и до данас остао (око 2015. године Јована видимо као архимандрита и старешину знаменитог манастира Раче, недалеко од Дрине). Овде је Јовану Радосављевићу посвећено доста простора у чланку јер је животни пут четворице главних Јустиноваца потпуно познат јавности, а Јован, као пети, је био помало у сенци и о њему се није толико знало до недавно, када су и све информације и утисци о свим члановима групе Јустинових ученика „сазреле и легле на своје место“.

 

Отац Јустин Поповић, фотографија из 1977.

 

Дакле, почетком 70-их година двадесетог века, имамо следећу ситуацију:

1. Београд је, повратком са постдиоломских студија у Атини и другде по иностранству, четворице Јустиноваца (Атанасија, Амфилохија, Артемија и Иринеја), добио најјачу и најоригиналнију монашко-теолошку групу, која је чинила једну специфичну појаву (феномен) какву СПЦ до тада није имала. Ова четворочлана група не само да је стављала нагласак на старо светоотачко богословље коме треба да се окрене црквена елита СПЦ друге половине двадесетог века, него су унели својим повратком из Грчке и Свете Горе дух исихазма, тј. кондензоване монашке духовности која се везује за Исихазам (духовни правац заснован на непрестаном понављању Божјег имена), а који је могуће препоручити и урбаним верницима који желе да се ослободе утицаја расејаног световног живота те да живе један пунији „живот у Христу“.

 

Отац Јустин са својим „сиротицама“, како је називао монахиње и искушенице свог манастира Ћелије

 

Дакле, кад говоримо о ситуацији коју су у Београду и широј СПЦ проузроковали ови „Јустиновци“, можемо те Јустиновце видети како добијају статус у црквеној просвети као предавачи и педагози на београдском теолошком факултету (који у својим предавањима „вуку“ студенте ка богословљу светих Отаца), затим их видимо настањене у згради Патријаршије у Београду, где примају духовно знатижељну омладину престонице и објашњавају им мистерије вере и живота у Христу, те на крају како богослуже у бденију сваке суботе у градском манастиру Ваведењу и свим недељама на литургијама и у том београдском женском манастиру држе своје знамените проповеди. Већ тада се видео експериментални карактер тројице Јустиноваца (Атанасија, Амфилохија и Иринеја) који су манастир Ваведење користили као платформу за испитивање могућности да се обнове стари принципи богослужења, па су неко време верницима давали у руке путир (чашу) да пију причесно вино непосредно из путира, и да им се св. Тело Христово (коцкице причесног хлеба) даје директно на длан да сами верници својом руком принесу својим устима Тело Христово, а не да им се даје преко кашичице, а томе је требао да буде узор приказ причешћа на фресци званој „Причешће апостола“, где Христос даје апостолима на длан комадиће преломљеног хлеба.

Тројица Јустиноваца служили су литургију на српском језику па је и то била једна новина у пракси СПЦ јер се до тада служило углавном на црквенословенском језику. Значајно је приметити да је превод литургије на српски језик припремио управо Ава Јустин Ћелијски и предао на употребу својим ученицима, „Јустиновцима“ да богослуже на српском литургију у женском манастиру Ваведењу на Топчидерском брду у Београду.

 

 

Игуманија манастира Ћелије, мати Гликерија, фотографија из 2007.

 

„Јустиновци“ су заслужни за „извлачење“ Аве Јустина из сенке потиснутости. Донекле и сам, својом скромношћу, отац Јустин је допринео да шира јавност скоро није ни знала за његово постојање, живот и рад у манастиру Ћелије. Атеистичке државне власти одговорне су, такође, за његово потискивање у запећак мало познатог, у то време, манастира Ћелије. Само петорица „Јустиноваца“, којима је народ признао духовне величине, могли су бити довољно снажни и уверљиви да пред јавност изнесу истину о светости архимандрита Јустина. „Јустиновци“ су све чинили што је у њиховој моћи да отац Јустин добије на публицитету: издали су читаве серије његових теолошких књига, доводили групе студената београдског Теолошког факултета у женски манастир Ћелије да упознају оца Јустина, а неретко су водили са собом и доста посетилаца и студената из Грчке и Румуније, све у циљу да цео Балкан чује за оца Јустина. И то се и догодило: слава о Ћелијском светом човеку пронела се Балканом, све до Русије, а тиме и слава о манастиру Ћелије, као и слава о монахињама (Јустиновим „сиротицама“) и о игуманији мати Гликерији (верној следбеници оца Јустина).

 

Монахиња Антонина, припремала списе о. Јустина за штампање у облику књига

 

 

Назив „ЈУСТИНОВЦИ“ дали су им, како симпатизери ове четворке Јустинових следбеника, тако и противници, који су се противили увођењу ових „јустиновачких“ измена у богослужење, као и увођењу (од стране исте четворочлане групе) одобрења верницима да се што чешће причешћују, па и независно од припремног поста од 7 дана пред причест (овде треба напоменути да је Артемије ипак ту био мање радикалан од остале тројице, јер је био мишљења да верницима не треба дозволити толику слободу да се стално причешћују и захтевао да то чине тек пошто отпосте 7 дана пре причешћа). Док су тројица Јустиноваца таласала београдском црквеном средином па чак изазивали и крупне „тектонске промене“ у урбаној грађанској средини Београда, јер су окупљали омладину по великим дворанама на јавним трибинама, расправама, предавањима у биоскопским салама, дотле су јеромонаси Јустиновци Јован Радосављевић и Артемије, дубоко у унутрашњости вршили своју јустиновску мисију на други начин: Јован својим предавањима у призренској богословији и писањем о Исихазму, а Артемије Радосављевић је у својој бази, манастиру Црна Река код Новог Пазара и Рибарића, примао младе искушенике који су чули за „покрет Јустиноваца“ и желели постати монаси у једином у то време јустиновском манастиру, Црној Реци, док су девојке које су дошле у додир са „јустиновцима“ ступале у женски манастир Ћелије код Ваљева.

 

 

Јустинове „сиротице“, монахиње које су се, осим молитве, бавиле једноставним радовима

 

2. Други део ситуације у вези „јустиновске атмосфере“ 70-их година двадесетог века, био је везан за сам манастир Ћелије (који и јесте био одговоран и заслужан за сву ону динамику и духовно таласање који су кренули управо у то време по СПЦ-у. У манастиру Ћелије живео је, радио и молио се у својој ћелији Ава Јустин. Помагала му у управљању манастиром млада и енергична игуманија Гликерија која се ослањала на своју млађу сестру Антонину (иконографкињу) и нешто старију монахињу Јустину (намесницу). Манастир је био испуњен младим монахињама и искушеницама, које су читале и певале у цркви као збор анђела, и бавиле се радним обавезама (послушањима) око оваца и говеда, те у башти и ливади. Чистиле су двориште, травњаке и стазе, стругале стврднуте капљице воска од воштаних свећа које су капљале на црквени под, одржавале чистоћу прозора и завеса у стамбеном делу где су им биле спаваоне и трпезарија са ходницима и салонима. Многе од њих биле су васпитане у породицама које су припадале богомољачком покрету којим је раније руководио св. владика Николај Велимировић у време пре Другог светског рата, док га атеистичка послератна власт није удаљила од домовине. После рата поменуте богомољачке породице прве су одговориле потребама српских манастира за новим члановима, па је добар део девојака из тих породица отишао управо у нанастир Ћелије. И ту су те девојке вредно радиле као пчеле, и биле послушне Ави Јустину и мати Гликерији. Чисте и невине, њихове душе биле су испуњене ведрим расположењем па су се окупљале за време одмора у пољу, поседале једна до друге и певале богомољачке песме у етно мелодијама, „чобанским стилом“ и својим изворним и милозвучним гласовима, обликованим у поднебљу ваљевских планина и висоравни.

 

„Ћелијанке“ на манастирској ливади, пре кошења траве

 

Ове су монахиње, а највише мати Гликерија, и помагале оцу Јустину да се нађу добротвори који би поднели трошкове око штампања четрдесетак Авиних књига о монаштву, светитељима и о учењу Православне цркве. Јустиновци су манастир Ћелије сматрали својим другим домом и ту доводили групе студената који су ту добијали оброк, преноћиште, прилику да присуствују певању монахиња и да виде оца Јустина и добију од њега благослов.

 

„Ћелијанке“ чувају манастирске овце

 

„Јустиновци“ који су завршили теолошке студије у Београду, су потом отишли у Грчку на постдипломске студије и често посећивали Атос (Свету Гору), па су пo повратку у Београд стигли у калуђерским оделима светогорског начина одевања, а то значи да су на глави имали црне капе од ваљане вуне и мантије са огромним широким рукавима, који су покривали њихове шаке (за један педаљ дуже од прстију). Уласком у Саборну београдску цркву они су пред главном иконом метанисали трократним поклоном са додиривањем пода челом. Између себе су говорили грчки и на литургијама су певали одређене делове на грчком. Многи су са одушевљењем дочекали овакву врсту понашања и стила „Јустиноваца“, а неки то нису прихватали са одобравањем.

 

„Ћелијанке“ се враћају са рада у манастирској башти код реке Градац

 

3. Током времена „Јустиновци“ су доживели крупне животне обрте: напустили су Београд јер је то захтевао прелазак у нови статус који им је додељен: један за другим постали су епископи и отишли у више праваца (у географском смислу): Атанасије је епископовао у Херцеговини (у Требињу), Амфилохије у Црној Гори (у Цетињу), Иринеј у Бачкој (у Новом Саду), Артемије на Косову (у Призрену и Дечанима), а Јован који није постао епископ (одрекао се тог чина) је касније постао архимандрит и старешина манастира Раче код Дрине.

 

Отац Јустин са једном „Ћелијанком“ служи парастос владики Николају, 1975.

 

4. У позно време свога живота и рада „Јустиновци“ су се посветили отварању великог броја манастира са мноштвом чланова (ово нарочито важи за Амфилохија и Артемија), те писањем и објављивањем на стотине чланака о разним аспектима Црквеног учења и о патриотизму у светлости Косовског циклуса и новијег страдања српског народа у време распада бивше СФРЈ и НАТО агресије (ова врста литерарне делатности важи посебно за Атанасија и Амфилохија, док се за Иринеја може рећи да је, у складу са својом мирном природом, био мање турбулентан и динамичан на пољу оснивања много манастира и писања много чланака, премда је у свему томе био активан али у мањем обиму, и доста посвећен духовности. Али је и његов утицај на верничку средину у Војводини такође јак и његов утицај у црквеној политици СПЦ-а је под знаком његовог великог ауторитета. Јован у манастиру Рачи је пак посвећен писању мемоара о личностима и манастирима у периоду од 60-их до 90-их година двадесетог века чиме покушава да спасе од заборава вредности које је жива Црква у то време имала).

 

Отац Јустин и Чика Пера Врањкић, приjатељ манастира Ћелије

 

5. После смрти оца Јустина па до његовог јавног и канонског проглашења за светитеља 2010. године, „Јустиновци“ су својом креативношћу, снагом и харизмом извршили невероватно значајне утицаје на Српско црквено и донекле и урбано друштво, утицаје после којих то друштво више никада неће бити исто.

Уколико се тај утицај буде одржао, а то зависи од тога да ли ће имати оних који ће друштвену свест о њима наставити да одржавају, наша српска црква биће у ентузијазму и снази. Ако не буде таквих који ту свест о Ави Јустину и његовим „Јустиновцима“ треба да одржавају, онда ће СПЦ или да само тавори, или ће Бог морати да се побрине за њу да не тавори, па ће подићи нове Божје људе, да у будућем поколењу буду фермент живота Цркве и народа, као што је учинио крајем 20. века подигавши Јустина и „Јустиновце“.

 

Ћелијанка исоред цркве очекује вести о оцу Јустину

 

На крају треба рећи да смо ову групу ученика Аве Јустина означили називом који им је црквена средина сама дала, неки у знак поштовања, а неки са иронијом, али свеједно, нама је лакше било да целу групу означимо као „Јустиновце“ јер на крају крајева, група и заснива порекло свог значаја на Ави Јустину, иако он није био извор и учитељ духовности само овој најближој петорки, него и стотинама и стотинама других верника који су макар једанпут или двапут видели Јустина Ћелијског и добили од њега савет и благослов. Јер се и сам апостол Павле бунио што су његове ученике звали „Павловци“ а Петрове и Јованове „Петровцима и Јовановцима“. Јер у крајној линији и апостоли Павле и Петар и Јован су били Христови, па зато у суштини су и тзв. „Пвловци, Петровци и Јованивци“ такође Христови, па је сувушно одређивати им име према имену њихових учитеља. И сами „Јустиновци“ су скренули пажњу јавности на то да признају тај назив само у техничком смислу, и условно.

 

Две Ћелијанке у моменту кад су чуле вест да је преминуо о. Јустин

 

Иако је овај текст на тему „Јустиноваца“, он ипак у себи садржи и осврт на оца Јустина Поповића, главну личност око појаве ове групе зване „Јустиновци“. Такође чланак велику пажњу посвећује и манастиру Ћелије, код Ваљева, тј. монахињама тог манастира које су у црквеној јавности познате и под надимком „Ћелијанке“.

Јер личност оца Јустина (сада већ убројаног у свете), не може се посматрати изоловано од свог животног постигнућа – четворице својих следбеника: Атанасија, Амфилохија, Артемија и Иринеја (а неки убрајају као петог и Јована Радосављевића, архимандрита). Јер ова четворка (по некима: петорка) има, између осталих својих заслуга за СПЦ, и то да су нам открили оца Јустина, тај скривени бисер монаштва Српске Цркве, који је био дуго времена непознат због своје скромности и повучености, а и због политике тадашње власти која се трудила да се о Јустину не прочује.

 

Ћелијанке журе да упале свећу код блаженопочившег Aве Јустина

 

С друге стране, и сами „Јустиновци“ су морали бити Богом дани људи, довољно велики у очима верничких маса, да би им верници поверовали кад су Јустина постављали у центар пажње, те прихватили да и они препознају у Јустину светоотачку фигуру.

Што се тиче простора у тексту посвећеном ћелијским монахињама, оправдано је говорити о њима са великим уважавањем и жељом да се оне прикажу, поред „Јустиноваца“ као друго Јустиново дело вредно незаборава. Ако су „Јустиновци“ били Јустинов ум, онда су „Ћелијанке“ биле његово срце и душа. И тако, немогуће је одвојити те три појаве једне од других: Јустина, „Јустиновце“ и „Ћелијанке“ као што је немогуће разделити човека од његовог ума и његовог срца, од његове мисли и његових осећаја.

Они су једна иста појавна стварност…

 

Млада „Ћелијанка“ оплакује Аву Јустина на сахрани

 

 

ЧИКА ПЕРА ВРАЊКИЋ – „ЈУСТИНОВАЦ“

Овај рад на тему „Јустиноваца“ не би био потпун, ако се не би поменуо и један прави бисер од човека, Чика Пера Врањкић. Аутор овог текста има још увек у сећању утиске које је стекао при сусрету са Пером Врањкићем. Изгледом је личио на предратне буржује, богате трговце и индустријалце старе предратне Краљевине Југославије. И он је био из једне такве породице, и наследио је то спољно обележје старе београдске буржоазије: „дежмекаст“ (пуначак и набијен), округлог лица са подваљком, а са танким брковима изнад усана. Његово лице одавало је утисак човека рачунџије (а и био је трговац и економиста), али са топлим изразом очију које су се смешкале. Психолошки гледано, Чика Пера Врањкић је одавао утисак чврстог карактера јаке личности, доброг домаћина, са конзервативним погледима на савремено доба, политички опредељен ројалистички (његова носталгија према пропалој Краљевини).

 

Чика Пера Врањкић из Београда

 

Иако неупућени у биографију Чика Пере Врањкића, рекли смо да је послератном конфискацијом породици Врањкић из Београда, одузето доста имања, зграда, трговинских радњи и новчаног улога у банкама. Зато је до 1968. возио „Фићу“, а онда се снашао и његово имовно стање се поправило седамдесетих година, и Чика Пера је возио огромног мерцедеса. Имао је тада око 60 година. Његова супруга Олгица Врањкић била је нешто млађа. Оно што је битно за ову тему је да је овај брачни пар био потпуно привржен Ави Јустину Поповићу из манастира Ћелије, и његовим ученицима, особито јеромонаху Атанасију Јевтићу (касније епископу).

 

Чика Пера са о. Јустином

 

Атанасије и Чика Пера Врањкић су организовали довожење оца Јустина из манастира Ћелије до Београда, сваке године на славу код Велимира Хаџи Арсића који је становао на тргу код хотела „Славије“. А онда га, под окриљем ноћи, враћали у манастир Ћелије, како државне власти не би сазнале за ове тајне изласке, иначе забрањене од стране атеиста и Комитета. Чика Пера Врањкић је довозио и др Владету Јеротића београдског неуропсихијатра и теолога, да упозна овог светог човека, оца Јустина и да се наслуша његових незаборавних речи, пуних благодати. Пера и Олгица су својим везама и утицајем код београдских посткапиталистичких кругова (пропалих после рата, али поново финансијски оснажених после 30 година од краја II светског рата) издејствовали довољно новца да би Атанасије Јевтић уз помоћ „Ћелијанки“ објављивао књиге које је св. Ава Јустин деценијама припремао.

 

Чика Пера Врањкић уручује Ави први примерак ЖИТИЈА СВЕТИХ за јануарске свеце

 

 

ЋЕЛИЈАНКЕ

Јустин Ћелијски је имао први круг своје духовне деце. У првом кругу били су тзв. „Јустиновци“ и „Ћелијанке“.

Игуманија Гликерија, енергична и командна старешина, била је (а и данас је) попут Архангела Михајла, док су њене сестре монахиње, попут анђела. Иначе манастир Ћелије је посвећен светом Архангелу Михајлу и осталим анђелским чиновима. Зато што те монахиње живе у манастиру Ћелије, многи их зову „Ћелијанке“. Оне су стасавале неовисно од Аве Јустина који је живео у њиховом манастиру и исповедао монахиње, јер су оне биле под главним васпитним утицајем игуманије Гликерије. Гликерију је изабрао и поставио на ту дужност сам отац Јустин, и она му је била одана и помагала оцу Јустину свим снагама, а у исто време руководила монахиње васпитавајући их да следе пут свога Аве Јустина као највећег православног богослова нашег времена. „Ћелијанке“ су примиле од оца Јустина много од његовог духовног утицаја, гледајући га како служи литургије и слушајући његове беседе. Оне су, дакле, женска варијанта јустиноваца: „Јустиновке“ из прве руке.

 

Игуманија мати Гликерија („Глика“) окружена сестрама и гошћама са о. Јустином

 

 

МАЛИ ЈУСТИНОВЦИ

Под „Малим Јустиновцима“ подразумевају се сви они који су посредно, преко оне петорке „Јустиноваца“, спознали величину и значај манастира Ћелије код Ваљева, величину и светост Аве Јустина, и монашку величину сестринства манастира Ћелије. Та друга група, тзв. „Мали Јустиновци“ били су најразличитијег порекла и друштвеног састава, могло би се рећи да су они били представници остатка нашег верног народа: били су то глумци, песници, књижевници, интелектуалци, али и скромне богомољке са села и богомољци из целе Србије и Босне, затим радници који су градили објекте у манастиру Ћелије и везали се за светог оца Јустина још за живота његовог, па ту су онда и земљорадници и сељаци који су због оца Јустина доносили у манастир на дар производе своје летине и усева (брашно, вино, воће и поврће, а често доносили на поклон и јагње или овцу). Посебно треба издвојити школоване младиће и девојке који су преко „Јустиноваца“ спознали истину и, пре него што их је свет ухватио у своје грешне канџе порока, прихватили пут оца Јустина, а то значи пут вере у Христа и црквеност. Они су, следећи „Јустиновце“ стигли до сусрета са оцем Јустином и изградили посебно одан однос према светом старцу називајући га „авом“ (прастаром речју која значи „отац“ а која се, позајмљена из коптског египатског језика, придавала у монашким круговима само најсветијим старцима).

 

 

Политичко опредељење оца Јустина (због кога су га притискали из атеистичких државних власти после рата, од 1945. до 1979.) било је отпорашко према бољшевичким и просовјетским југословенским властима у Београду. Због тога су оцу Јустину прилазили разочарани ројалисти, пропали капиталисти, трговци и буржуји који су изгубили наду у повратак Краљевине, па тиме и повратак њихове одузете имовине. У оцу Јустину су видели хероја који не подржава неправедну власт и смело критикује ту власт. Један од таквих био је и трговачки брачни пар, Чика Пера Врањкић и његова супруга Олгица. Сви су они у оцу Јустину налазили утеху за своју худу и жалосну судбину, вајкајући се да „нема веће клетве од: дабогда имао па немао…“ Они су то осетили на својој кожи, а савремени послератни свет није могао да разуме њихов положај као губитника. Отац Јустин их је разумео. А због таквог његовог патриотског и ројалистичког става, оцу Јустину су прилазили људи из конзервативних и традиционалистичких кругова, националисти, патриоте и разни други политички незадовољници. Но, сам отац Јустин, иако антикомунистички настројен, никад није правио неку своју пропагандну и политичку активност, нити је учествовао и подривању власти СФРЈ. Био је љут на ту идеологију а не на саме људе, припаднике те идеологије. Јер као архимандрит и монах био је свестан да је он отац целом свету, а не само онима којима је наклоњен. У томе је била и његова светитељска ширина и величина.

 

Мноштво „малих Јустиноваца“ на сахрани Аве Јустина

 

Тако да се око Јустина, „Јустиноваца“ и „Ћелијанки“ обликовао један широки круг од неколико хиљада присталица из најразличитијих друштвених средина и слојева, као нека велика духовна породица. Сви су они први и најрадосније дочекали вест да је архијерејски сабор СПЦ-а прогласио званично оца Јустина новим светитељем Српске Цркве, у Патријаршији 2010. године, као и откопавање његових светих моштију 2015. и пренос његових моштију у нову и велику тзв. „троцркву“ у манастиру Ћелије. Без „Јустиноваца“, „Ћелијанки“ и ове треће најмасовније групе „Малих Јустиноваца“ култ Аве Јустина не би допро до свих ушију, душа и срдаца осталог становништва села и градова Србије и православних Срба по Европи, Америци и Аустралији. Овако, залагањем и радом „Јустиноваца“ култ новог српског светитеља Јустина прелази границе Србије и бивших југословенских република и постаје интернационална Православна појава.

 

Ћелијанке на сахрани оца Јустина

 


(Аутор текста моли све оне који заступају мишљење да је израз „Јустиновци“ неприкладан из разлога што подсећа на неко одвајање унутар Цркве да то не схвате као његову провокацију или жељу да од ученика св. Аве Јустина Ћелијског прави фракцију или странку. Аутор схвата израз „Јустиновци“ као неку врсту „покрета унутар Цркве“, а то је смисао већ признат у Цркви. Наиме у Цркви је било таквих легитимно дефинисаних покрета, као на пример у Светој Гори у 14. веку „покрет исихаста“ тј. молитеља. Сада, у 21. веку када је прошло скоро 40 година од смрти блаженог и светог Аве Јустина, а кад спомен на прве и ватрене дане залагања, труда и мисије петорице његових ученика полако бледи, примерено је скренути пажњу новим генерацијама, које нису биле учесници тог времена и тих догађаја, на то да су Јустинови ученици које ми зовемо „Јустиновци“, у то време изазвали крупна „тектонска померања и таласања“ у СПЦ-у и у грађанском друштву, те да без „Јустиноваца“ не би било ни јасне слике о величини и светости Аве Јустина Ћелијског. А овај нови светац, из манастира Ћелије, украсио је данашњицу Српске Цркве и државе. Толико је његово откривање из потиснутости за Србију значајно. Ту свест су се потрудили да унесу у српски народ ова петорица, које овде, уз извињење критичарима, означавамо условно и у техничком смислу изражавања, као „Јустиновци“.)

 

 

 

 

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail