Испосник Касијан Студенички

Испосник Касијан Студенички

 

 

 

Славко Пановић (касније игуман Касијан) је рођен почетком 20. века (око 1901.) у селу Чукојевцу код Краљева, у сељачкој и земљорадничкој породици.

У Чукојевцу је основан богомољачки покрет око 1922. године. Сељаци су одмах сазнали да у њиховом селу постоји богомољачка заједница у кући Милосава Радојевића, недалеко од чукојевачке цркве. По селу су почели да сусрећу брадате људе у опанцима и жене у дугим сукњама и марамама на глави. Убрзо се део становништва заинтересовао за те чудне људе који су стизали из целе Србије, па су се и мештани укључили у богомољачки покрет.

Игуман Касијан студенички. 50 година био испосник у близини Студенице

 

Славко Пановић, будући отац Касијан, је тада имао око 21 годину и тако млад, пошао је једног дана да се и он прикључи тој хришћанској молитвеној заједници. Ту је добио књиге за читање, молитвенике и бројанице за мољење.

А онда, после неколико година 1930, напустио је родни Чукојевац и богомољачку браћу и сестре и ступио као искушеник у манастир Студеницу.

Као намучено сеоско дете, а сад већ у узрасту младог човека на прагу тридесете, и вичан раду постао је вредан искушеник у студеничком монашком братству. После Другог светског рата одликован је и чином игумана и био старешина манастира Студеница. Али пошто је положај старешине манастира захтевао много материјалне бриге око коришћења имања и обнављања зграда, зидина и платоа као и потребу да посетиоцима објашњава детаље из историје манастира – отац Касијан се повлачи 7 км далеко од Студенице, у планину где је била Доња испосница Светог Саве. Ту је имао много више мира и времена за молитву и друге духовне вежбе, што му је омогућило да приђе неколико корака ближе божанском и анђеоском свету него што је то могуће у многољудном манастиру.

Игуман Касијан испосник студенички. Доња испосница

 

У испосници је стекао духовно савршенство, посвећеност Богу, контролу мисли и осећања као и контролу над злим силама и истерао из себе свако зло, тако да су му дивље животиње, вукови, лисице и шакали, па и отровне змије, поскоци долазили до испоснице, а поскоци се чак и сунчали и грејали, склупчани у његовом крилу.

Касније кад је остарио, па одлазио у посету богомољачким заједницама и манастирима, они који су га посматрали и слушали могли су приметити карактеристично зрачење лика и целе фигуре, својствено испосницима, а сада и овом испоснику, оцу Касијану. Добио је има по римском епископу Касијану из првих векова хришћанства кога су звали „труба богословља“ или „духовна труба“. И стварно, као да се нека далека сличност оца Касијана Студеничког, са светим Касијаном Римским, могла приметити, при погледу на овог нашег испосника. Глас овог студеничког старца био је помало пискав, са високом интонацијом, кристално чист, попут инструмента, чак попут високих тонова трубе па је при својим беседама додиривао преко ушију слушалаца дубоко у њихове душе. Није имало потребе да неко најављује, нити иде испред оца Касијана и говори људима: „Видите ли овог монаха? То је отац Касијан, чувени испосник студенички…“ То је било непотребно јер свако ко га је видео и чуо његове речи био је задивљен и одмах се распитивао о њему – ко је он и одакле је, па би и на основу свог труда у распитивању могао сазнати, и то са великом знатижељом, да је то он, отац Касијан, старац и испосник, свети пустињак студенички.

 

Послушност и смерност пред црквеним властима била је једна од његових пратећих одлика. Једном приликом кад је студеничка братија сазнала да се старац разболео, пренели су га у манастир, а болничким санитетским возилом је пребачен у Краљево на оделење. При поласку из Студенице, игуман манастира му је рекао: „Оче Касијане, знам да си већ 40 година у испосници и да си тамо јео само зеље, лук и хлеб, који си сам пекао и кувао траве, али сад идеш у болницу и тамо је друга храна. Молим те, Христа ради, потчини се управи манастира да прихватиш и ти промену правила исхране, у новим измењеним условима. Ти би можда пожелео да ти краљевачки верници доносе кувану траву и слична посна јела, али ако хоћеш да ме послушаш, да не би мучио све те људе око себе прихвати болничку храну коју једу и други болесници, а кад напустиш болницу, врати се твојим травама и свом зељу, и остатак живота проведи у испосништву, као и пре болнице.“

И заиста, свети испосник о. Касијан, покорио се управи манастира Студенице и прихватио све што су у болници спремали за болеснике: разне чорбе са месом и месним прерађевинама, сир, млеко итд.

Отац Касијан и у болници у Краљеву

 

Кад је оздравио, вратио се, али више није могао бити у испосници. Био је сувише стар и зависио је од лекова. Зато је у манастиру спремљена за њега једна соба (келија) у којој је имао књиге и доста икона, а то су му пренели из планинске испоснице у његову собу.

Остао је и у манастиру онај исти Касијан, светао духован и још десетак година су гости могли да га посећују, виде и наслушају се његових поука о духовном животу. Такође им је причао догодовштине из свог живота, о борбама са ђаволима, у испосници и временима старим пре него што је постао монах, док је био богомољац у селу Чукојевцу, о томе како су се браћа богомољци скупљали у једну кућу, читали, певали, проповедали и враћали се кућама духовно ојачани, а многи од њих су отишли да постану монаси и монахиње, као што је то учинио и старешина заједнице Милосав Радојевић (постао је јеромонах Мелентије у Велућу), Богиња Мицић (постала је игуманија Раванице), Равијојла Игњатовић (која је постала игуманија у Раваници) и десетак девојака из Чукојевца и 5-6 мушкараца. Славко Пановић (отац Касиијан) био је један од њих.

Доња Савина испосница, 2 км од села. Усред планине, без пута, без струје

 

 

 

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail