Игуман манастира Преображења код Овчар Бање – отац Евстатије

Игуман манастира Преображења код Овчар Бање – отац Евстатије

 

evstatije-00

Око 10 манастира на планини Овчар чине тзв. „Српску Свету Гору“

 

Овај старац, старешина, духовни учитељ монаштва и богомољачки мисионар, био је монах, најпре у Хиландару (1918-1940), потом жички калуђер (1940-1944), да би од 1944-1972(+), био у овчарском Преображењу. У време свог живота, откако је постао калуђер у Хиландару па до смрти, стекао је велико поштовање у очима својих савременика у цркви и манастирима. О врлинама овог старца и његовом значају, брујало је у време његовог живота па и дуго година после његове смрти. Захваљујући сајту манастира Лепавине, у којем је укратко изнесена старчева биографија, ми данас знамо неке детаље о њему. А овај чланак би требао да пробуди поштовање код ових нових генерација, као и будућих, који нису ни чули, а ни свесни тога да је старац Евстатије представљао величину достојну памћења.

evstatije-01

Рођење Јевтимија Ракића (будућег Евстатија) у селу Горња Мутница

 

Ево како је све почело…

Године 1891. недуго пошто су Турци напустили Србију, и Обреновићи дошли на власт, рођено је дете у сеоској породици, у Горњој Мутници код Параћина. На крштењу је добио име Јевта… Јевта Ракић. 1898. године је кренуо у четворогодишњу школу, коју је завршио 1902. кад му је било око 11 година.

evstatije-02

Јевта се оженио и бавио пољопривредом пре него што су га мобилисали

 

До ступања у одслужење војног рока, био је обичан сеоски младић који ради и помаже око земљорадње и стоке, сече дрва у шуми и бави се другим физичким радовима у домаћинству. А онда је 1910. био регрутован у касарну негде у Србији за време краља Петра I Карађорђевића. У то време се војска служила по две године, па је 1912-1913, поново био код куће у Горњој Мутници. Пошто је убрзо почео I Светски рат (1914-1918), Јевта Ракић је, као и други способни момци његовог времена, мобилисан за разне војне потребе. Али већ 1915. године је српска војска, као и краљевина, пала и доживела слом. Генерали су схватили да се сада Србија не може бранити изнутра – слаба је. Морали су преместити целу војску (око 100.000 војника) из Србије у британско-француску војну базу у Солуну, да би се организовао повратни удар, удруженим српско-европским (савезничким) снагама на окупирану Србију, и разбили Аустроугари, Бугари и Немци.

evstatije-03

Јевта као српски војник на Солунском фронту 1917. године

 

Тај покрет свих српских јединица назван је „албанска Голота“. Српске колоне војника са лаким наоружањем, дугачке и по 10 км из пет праваца су се кретале преко Косова и Албаније према Јадранском мору и острву Крф. Успут су их нападали албански дисиденти (групе одметнуте од поглавара Албаније Есад-паше, који је био на страни Срба и савезника). Од мраза, сметова и успутних нападача оставило је кости око 50.000 српских војника по шумарцима, потоцима и клисурама Албаније. Ту голготу преживео је и Јевта Ракић, будући монах Евстатије. Са преживелим војницима дошао је на Крф. Ту су се одморили, прехранили и излечили од промрзлина, а онда 1916. прикључили војној Бази у Солуну, која је била као савезнички клин забијена у центар окупираног Балкана, и одатле су кретали у свакодневне борбене експедиције по Грчкој, Албанији, Македонији и Бугарској, приближавајући се Србији са југа, да би 1918. године савезнички и српски здружени одреди упали у Србију и ослободили је од Аустроугара и других окупатора. Јевта се после ове највеће војне кампање за ослобођење отаџбине, није вратио у Горњу Мутницу својој жени и сину. Упутио се назад у Грчку, на полуострво Атос, јер је у рату довољно искусио „вишу силу“, тј. Божју помоћ која га је спасила од смрзавања и десетковања у маршу преко Албаније, и спасила га у свим војним експедицијама, а пошто је био у војној бази у Солуну, надомак Свете Горе (Атоса) и сусретао светогорске калуђере, одушевљен њиховим примером, решио је да напусти брачни живот у свету и посвети се Богу и спасењу душе тако што је 1918. године ступио у Хиландар.

evstatije-04

Јевта се на солунском фронту први пут срео са светогорским калуђерима

 

То значи да је тек демобилисани српски војник Јевта, 1918. примљен као искушеник у Хиландар, и тада је имао 27. година. Прелаз из атмосфере пакла I Светског рата, који је трајао четири године, у монашки рај на Светој Гори био је драстичан. Али навикнут на велике напоре претходних година рата, Јевта је монашке подвиге, одрицања и строгу послушност прихватио као продужетак оних ранијих напора и дисциплине, али сада у служби Богу и спасењу своје душе.

У Хиландару је испољио велику тежњу за самообразовањем у теолошко-ммонашком смислу и постао један од најначитанијих светогорских калуђера. Замонашен 1920., добио је име Евстатије. Затим је 1922. постао јерођакон. Била му је 31. година. Око њега су били сурови и издржљиви монаси, епског, херојског карактера, па су поред њих и уз њих могли опстати само најјачи карактери. Ти су старци имали дуге браде и косе и навикли да се сналази свако за себе, те се зато и сматрало да је то било време „монаха-вукова“. Сваки је имао своју келију и ложиште и сналазио се за храну и огрев, јер су светогорски манастири још у турско доба, били натерани од Турака, да у интересу уштеде и неплаћања пореза Турцима, престану да фунционишу као установе, него као појединци. А појединци нису плаћали порез. И тако је заведен тип „идиоритмије“ тј. ритам живота у манастирима као скупини монаха – сустанара. Такав начин живота, омогућио је оним строжим монасима да једу само куване траве, понекад уз неку кап уља и зрно соли, или чак да сипају пепео у храну и да једу стојећки (као да је прехрана нека успутна и споредна активност).

evstatije-05

Јевта, као демобилисани војник, примљен за искушеника у манастир Хиландар 1918. године

 

Тако је Евстатије постао испосник – јер је био искушеник – не неке централне манастирске управе, него искушеник једног додељеног му старијег, суровог и искусног монаха па је прошао школу суровости и испосништва већ од самог почетка.

А онда, кад му је било око 50 година (1940), јерођакон Евстатије, у жељи да служи духовно осиромашеној Српској Цркви, напушта Хиландар и прелази у манастир Жичу, код Краљева, где је у то време становао као епископ жички, владика Николај Велимировић, који га и унапреди из чина јерођакона у чин јеромонаха 1941. године.

evstatije-06

Монах Евстатије Ракић, у Хиландару од ‎1918-1940

 

Али тада Жича буде бомбардована, владика Николај премештен у кућни притвор у манастир Љубостињу код Трстеника, а јеромонах отац Евстатије нашао уточиште у Овчарско-Кабларској клисури, у манастиру Јовању. Ту је служио литургије сестринству које је ту живело, а онда после годину дана отишао у Љубостињу да од владике Николаја добије премештај у манастир Преображење, недалеко од Јовања, у истој Овчарско-Кабларској клисури, јер је тај манастир био под управом два цивила које је владика Николај ту послао да манастир не би био празан.

evstatije-07

Отац Евстатије светогорац, у Жичи 1941. са игуманом жичким (игуман седи)

 

Кад је стигао у Љубостињу, ту је затекао још једног жичког јеромонаха, оца Васијана, који је после бомбардовања Жиче провео годину дана међу богомољцима у селу Крњеву, сместивши се у једну богомољачку породицу. Тај Васијан је управо примао од владике Николаја у Љубостињи оваква упутства:

„Оче Васијане, ти знаш да сам ја, с Божјом помоћи, као жички епископ уочи овог (II Светског) рата, саградио нови манастир Преображење на једној заравни, на успону уз планину Овчар. Дао сам да се сагради црква посвећена Преображењу Христовом. Потом сам са Златибора пребацио једну зграду, брвнару, покривену кровом од шиндре. Ту има огњиште, има посуђа и места за становање. Желео бих да тај манастир заживи и да има особље. Тамо сам већ послао двојицу цивила да чувају тај празни манастир. А ти, пошто си калуђер, а станујеш код породичних људи у Крњеву, боље би ти било да си у манастиру него у сеоској кући. Послао бих те, ако се слажеш, у тај нови манастир у Овчару“.

evstatije-08

Игуман манастира Преображења у Овчару, отац Евстатије 1955. године са братијом

 

Васијан, јеромонах је одушевљено прихватио понуду владике Николаја који му је потом рекао: „Пошто си прихватио да се жртвујеш за добробит тог манастира, у коме ће бити тешко започети из почетка, постављам те за старешину тог манастира.“

evstatije-09

Игуман Евстатије и о. Венијамин из Преображења међу богомољцима 1965. године

 

Док су тако разговарали, ушао је у просторију жички јеромонах Евстатије и рекао:

„Преосвећени владико, пошаљите и мене са оцем Васијаном, мојим бившим жичким сабратом, у тај нови манастир Преображење, па ћемо нас двојица јеромонаха да се потрудимо да ваш напор и бригу за тај манастир, претворимо у своју бригу како да тај манастир заживи и прерасте у праву монашку обитељ у којој би увек било монаха и искушеника“.

Владика Николај се обрадовао овом неочекиваном обрту и дао благослов рекавши: „Васијана сам већ именовао за старешину манастира Преображења. А тебе оче Евстатије, као искусног хиландарског, светогорског монаха именујем за духовника тог манастира, који ће обучавати нове чланове у молитвама и другим духовним вежбама“.

m044

Игуман Евстатије преображењски (1962)

 

Потом је владика Николај рекао сестринству манастира Љубостиње: „Донесите ми три ствари: флашу вина, флашу зејтина и један литургијски хлепчић (просфору)“.

Кад су донеле, владика Николај је пружио те ствари оцима Васијану и Евстатију, рекавши: „Имања, стоке, новца, дрва, хране и одела вам не дајем. Парохију вам не прикључујем манастиру. Не бавите се имањима, земљорадњом, сточарством нити парохијским опслуживањем околних села. Будите само у манастиру и молите се као у Светој Гори. И више као у неком скиту или келији у Светој Гори, а то значи: исхрана без меса, бројаница у руци и стална молитва. Ово су симболи: флаша зејтина коју вам дајем значи завештање да кандила стално горе и не гасе се тамо. Флаша вина означава Христову крв у путиру, а просфора Христово тело на дискосу. Хлеб и вино морате сваки дан приносити као бескрвну жртву на литургији. Дакле, литургија треба да буде свакодневна, као и све остале службе: вечерње, повечерје, полуноћица, јутрење и часови. Оче Евстатије, побрини се да остали детаљи монашког живота у том манастиру буду што ближе Хиландару и Светој Гори који су узор целом нашем монашком свету. Оче Васијане, ти си био богомољац пре манастира, а и сад си био годину дана у њиховом селу. Потруди се да манастир Преображење уједно буде монашка обитељ, али и стециште свих богомољаца које сам ја од 1920. до 1941., пуну 21 годину, обучавао, спремао и отпремао у мисију у народу. Примајте у манастир те мисионаре, путујте кад вам време омогући по богомољачким славама, проповедајте богомољцима и не дајте им да клону или скрену с Христовог пута“.

mm7

Манастир Преображење код Овчар бање изглед 1960.

 

И тако са флашом уља, вина и једном просфором, ова два јеромонаха Васијан и Евстатије, који је тада има око 50 година, стигли су у Овчар у манастир Преображење. Један од двојице цивила које су тамо затекли као чуваре, одлучио се за искушенички статус, био је то Миленко Шишић, будући монах Мардарије. Миленко је постао „манастирски ђак“ под патронатом духовника о. Евстатија који га је упутио у молитвене технике као што су метаније и мољење на бројаницу уз понављање тзв. Исусове молитве око 5.000 пута на дан. Требало је обрнути 50 пута бројаницу од сто чворића, па је то 5.000 чворића под прстима, тј. 5.000 Исусових молитви. Исусова молитва се састоји од 8 речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“. То је Евстатије пресадио из Свете Горе у Преображење, као и светогорски обичај да се после повечерја (од 19 часова не пије вода у току ноћи до јутра, после литургије, као и да се у истом интервалу не говори).

mm10

Овчар (Лево) и Каблар (десно), као два брда побратима

 

Поред овог искушеника Миленка (Мардарија) игуман Евстатије је примио још искушеника од 1942. до 1960. Ево тог списка:

– искушеник Миленко (Мардарије) 1942.

– искушеник Милија (Митрофан) 1947.

– искушеник Александар (Теофило) 1957.

– искушеник Гојко (Григорије) 1960.

– искушеник Велимир (Венијамин) 1960.

– искушеник Манојло (Јаков) 1960.

Осим њих, Евстатије је прихватио и неке старије богомољке за искушенице са циљем да мушком братству помогну кувајући и спемајући храну. То су биле:

– искушеница (па монахиња) Саломија 1946.

– искушеница (па монахиња) Параскева 1962.

– искушеница (па монахиња) Јулијана 1963.

Евстатије није сво време имао тако велико братство, јер је:

– 1950. год. отишао игуман Васијан да буде старешина Студенице привремено, па манастира Покајнице, трајно.

– 1960. год. отишао јеромонах Мардарије за старешину манастира Режевић у Будви.

– 1962. год. отишао јеромонах Теофило за старешину манастира Каона код Шапца.

– 1970. год. отишао јеромонах Григорије за старешину манастира Георгија Хозевита у кањон потока Келта, код Јерихона у Палестини.

evstatije-13

Сурови Каблар се истиче изнад околних брда код манастира Преображења

 

Сви ови монаси су прошли кроз Евстатијеву духовну школу и отпремљени да у другим манастирима заведу сличан тип светогорске духовности као што је био у њиховом матичном манастиру Преображењу.

Евстатије се држао завештања владике Николаја: није допустио да Преображење има имање и парохију, а ипак је манастир Преображење преживео захваљујући богомољачком покрету. Богомољци жељни духовности нашли су у Преображењу оно што су тражили, па су манастир Преображење богато снабдевали домаћим вином, брашном, поврћем и воћем као и новчаним прилозима помоћу којих се манастир изграђивао и снабдевао у другим стварима: могао је себи приуштити путничко возило, лечење, куповину рибе и млечних производа, као и зејтина за стално одржавање кандила. Једном речју, манастир није оскудевао и имао је онолико колико му је требало, па и више: за спремање и угошћавање великог броја људи на дан Славе и оних гостију преко године које монаси одлуче да приме на дан-два па и недељу дана.

evstatije-00

Мрки Овчар. Небу под облаке. Опасна планина. Вртоглав поглед с врха

 

А Евстатије после одласка игумана Васијана у Студеницу и сам добија чин игумана. Од 1960. године његово братство броји, осим игумана Евстатија, још и јеромонаха Митрофана, јеромонаха Венијамина, монаха Јакова и две монахиње старице Параскeву и Јулијану.

Постоји сведочење у селу Кукљину да је игуман Евстатије долазио у посету богомољцима тог села и при томе водио са собом младог јеромонаха Венијамина, кога је иначе спремао за свог наследника. Они су обилазили богомољачке заједнице, стопу по стопу, свуда где је прошао владика Николај, као вођа богомољаца.

Евстатије је у Преображењу завео читање, тзв. „богомољачке Библије“, или „Библије свих богомољаца“ – Охридски пролог, поучну књигу од 1.000 страница коју је саставио сам владика Николај Велимировић док је био епископ у Охриду, до 1937. године. Охридски пролог је подељен на 365 дневних „порција“ за читање код куће (за богомољце) или у манастирима, пред крај Литургије док се јеромонаси причешћују у олтару, читало се наглас из Охридског пролога, положеног на површину певнице.

Једног дана 1972. године дошло је време да Бог повуче са овог света свог верног слугу. Отац Евстатије је провео ноћ уочи Успења Богородице (15. август) у молитви и читању псалтира. Требао је служити Литургију на тај Богородичин велики празник – Васкрс Богогорице. Али пошто се није појавио у цркви, монаси (отац Венијамин и отац Јаков) су га потражили у келији и затекли оца Евстатија преминулог у молитвеном ставу са књигом Псалтир у рукама.

Организована је сахрана и после пар дана игумана Евстатије је испратио жички владика Василије Костић уз саслужење великог броја јеромонаха и свештеника и присуства мноштва богомољаца, и тад се видело колико је отац Евстатије био поштован.

evstatije-15

Застрашујући поглед с врха Овчара на овчарску долину

 

Старешинство је прешло на ученика о. Евстатија оца Венијамина. У том тренутку били су у Преображењу само о. Венијамин, о. Јаков, о. Митрофан и две старице: монахиње Параскева и Јулијана. Али молитвама о. Евстатија са онога света као и молитвама владике Николаја, оснивача тог манастира, одмах, 1972. године у Преображење стижу нови кандидати за монашки чин: искушеници Јован Аћимовић са Каблара и Милун Терзић са Овчара, као и један искушеник који се спремао за Хиландар. Јован и Милун су замонашени 1974. године са именима Јован и Николај, а 1987. године долази још један искушеник који на монашењу добија име Атанасије и буде рукоположен у чин јеромонаха.

То је опис живота о. Евстатија и успут приказ живота, рада и духа монашке обитељи Преображења, који слови за веома узвишен и озбиљан манастир чија тајна извире у Божијој помоћи и не може се описати и разумети само умом.

 

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail