Јустиновци и исихазам

Јустиновци и исихазам

 

Архимандрит др Јустин Поповић, из манастира Ћелијa код Ваљева (+1979)

 

Исихазам је непрестано понављање Божјег имена. На неки начин овим се бавио св Макарије Египатски још у 4. веку у пустињи. Он није једноставно понављао реч: Бог, Бог, Бог… већ је именицу Бог заменио синонимом „Господ“. Ту именицу (или име) није изговарао у номинативу као: Господ, Господ, Господ… него у вокативу (позивном облику) као: Господе, Господе, Господе… Али св. Макарије Египатски није користио тај позивни облик „Господе“ сам по себи као довољан, већ је додавао и наставак „помилуј“ овако: Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј… и тако по цео дан и део од ноћи. У томе је био његов монашки подвиг, између других.

Касније, у 14. веку, калуђер Григорије Синаит настањен неко време на Светој Гори, а потом трајно у Парорији (на Бугарско-Грчкој граници), понудио је монашком свету једну замену: уместо непрестаног понављања формуле „Господе помилуј“, калуђер Григорије је непрестано понављао формулу „Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешног“, и тиме привукао пажњу у монашким круговима. Они монаси који су прешли на понављање Божјег имена „Исус“, како је то чинио сам Григорије, били су прозвани Исихастима. Грчка реч „исихија“ по којој су они добили назив Исихасти, не означава Исуса, него тишину. Ваљда зато што им је за мољење одговарала тишина, па су се издвајали на тиха места: пустињу, планину или једноставно у своју собу (келију) у манастиру.

Сматра се да је таква врста мољења врло брзо резултирала духовним успоном оних монаха који су прихватили Исихазам (непрестано понављање Божјег имена у вокативу, тј. призивном облику). И тако је од почетка монаштва, од Макарија Египатског (у 4. веку) па до Григорија Синаита (у 14. веку) и после тога, до данас (у 21. веку), у неким монашким круговима (не свим), увек постојала једна развојна линија или ток, коју су чиниле групе повезаних монаха, у разним Православним земљама, а код нас у Србији то су били „Јустиновци“, духовни ученици Аве Јустина Ћелијског (+1979.): АТАНАСИЈЕ, АМФИЛОХИЈЕ, ИРИНЕЈ, АРТЕМИЈЕ И АРХИМАНДРИТ ЈОВАН РАДОСАВЉЕВИЋ.

У почетку, око 1960-70. године, кад су кренули на богословско образовање, ни по чему они нису били посебни. Ипак, „игром судбине“ (ми кажемо „Божјим промислом“) они су некако сазнали за оца Јустина Ћелијског, који је у то време био скоро непознат у широј црквеној средини, и на основу прича малог броја људи, али таквих људи који су били достојни поверења, ова петорка богословских ученика (тад већ студената Теологије), кренули су из Београда у Ваљево, а одатле до женског манастира Ћелије, да пронађу оца Јустина Поповића, архимандрита и духовника тог манастира. И та петорка се везала за светог старца, и тако су постали његови ученици и следбеници, па и добили назив „Јустиновци“.

Јустин Ћелијски је био исихаста из више разлога: као бивши професор Теологије, одлично је познавао историју Цркве, знао је за Исихасте и за предности исихазма и плодове које исихазам доноси у духовном смислу, па је увек држао бројаницу у руци и понављао Божје име „Исус“ у вокативу (позивно-призивном облику) како је то саветовао свети Григорије Синаит из 14. века. Осим тога Јустин је на себи носио и „печат исихазма“, тј. присуство светлости која се манифестовала из лика оца Јустина, као и из његове подвижничке фигуре. Штавише, сведочили су многи, да су ту светлост осетили на километар од самог манастира Ћелије, а кад им се погледу указао и сам манастир, осетили су јаче присуство тог исијавања (зрачења). На крају крајева, и СПЦ је 30 година након смрти оца Јустина морала признати светост Аве Јустина, па је свечано проглашен новим српским светитељем у црквеном календару. Дакле, све те приче о доживљају светлости у вези Аве Јустина на крају су потврђене и од стране званичне Српске Православне Цркве, а радо прихваћене и од свих осталих Православних цркава. Дух Исихазма провејава кроз многе списе Јустина Ћелијског.

„Јустиновци“ су такође кренули тим путем. Поучени оцем Јустином да изговарају Исусову молитву непрестано, тј да „понављају Божје име“ (што Исихазам и јесте), Јустиновци, њих пет (Атанасије, Амфилохије, Иринеј, Артемије и Јован Радосављевић), усавршили су то и током боравка на тлу Грчке Православне Цркве и Свете Горе. Амфилохије је потражио „тишину“ тј. амбијент за „исихију“ у једној пећини на југу Свете Горе. После неколико месеци „иницијације“ вратио се у Београд као и остала четворица, такође дубље „иницирани“ у Исихазам док су боравили у Грчкој.

Иницијација у Исихазам је дошла до изражаја у Београду где су „Јустиновци“ тиховали у својим келијама на Богословском факултету и у Патријаршији. Понашали су се „исихастички“: монашке капе од ваљане вуне из Свете Горе, мантије широке са широким рукавима, разговор међу њима на грчком језику, земни поклони пред иконом у Саборној цркви са додиривањем пода челом, бројаница у руци, као и друга обележја понашања, истицала су посебност ове групе.

 

Амфилохије Радовић (фотографија из далеке 1978)

 

Амфилохије је докторирао на тему исихастичког богословља светог Григорија Паламе.

Тек што се вратио из Грчке у Београд, Амфилохије објављује чланак о Исихазму у новинама Београдске Патријаршије „Православље“ (1974. или 1975.). Чланак носи наслов „Освајање унутарњих простора“.

 

Атанасије Јевтић (фотографија из далеке 1975)

 

Атанасије је писао о исихазму у зборнику Споменица Светом Сави. Ту је критиковао проф. Милоја Васића због тога што Васић за Исихазам користи западњачку варијанту речи „Хезихазам“. Атанасије у Споменици скреће пажњу на „исихазам светог Саве“ који је боравио више пута у разним испосницама у дивљини.

 

Иринеј Буловућ (фотографија из далеке 1975)

 

Иринеј Буловић у свом чланку из 1974. (или 1975.) о Марку Ефеском митрополиту Солунском из 15. века, говори о улози Исихазма у очувању свести о православности догмата и потреби да се догмати не мењају.

 

Артемије Радосављевић (фотографија из далеке 1977)

 

Артемије, који једини није боравио у Београду, изабрао је за своје обиталиште пустињски манастир Црну Реку у Санџаку, где је добио праву „тишину“ (исихију) за свој исихазам, а прва лекција коју је давао искушеницима била је: моли се на бројаницу 100 пута ујутру и 100 пута увече, изговарајући Исусову молитву „Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме грешнога“ и прегибајући се до пода уз земне поклоне при сваком понављању. Дакле Исусова молитва спојена са земним поклонима 200 пута на дан. И то као основни, почетни број. Касније са повећањем броја понављања.

 

Јован Радосављевић (фотографија из скоријег времена, око 2005)

 

Јован Радосављевић (тада млади јеромонах), писао је о исихазму у свом чланку „О Исусовој молитви“.

Свих пет „Јустиноваца“ почело је своју Јустиновску каријеру још током студија у Београду и при посетама манастиру Ћелије код Ваљева и у њему оцу Јустину. Зрело доба свог исихазма постигли су у Грчкој на постдипломским студијама, а почели су ширити исихазам у Српској Цркви по повратку из Грчке. Сва омладина и „студентарија“ која је била одушевљена „Јустиновцима“, подлегла је утицају исихазма у већем или мањем степену, а млади који су, после обуке код „Јустиноваца“, напустили световни живот и отишли у манастире, изабрали су такве манастире у којима их је братија и игуман подржао у „понављању Божјег имена“ па су се вежбали у Исусовој молитви колико год су могли и колико год су им послушања и рад дозвољавали.

„Јустиновци“ су били професори теологије и младу јеромонаси, потом до данас су епископи, сад већ у поодмаклим годинама и исихазам је био један од елемената њиховог начина живота и рада, и право је чудо како су успели спојити свој монашки циљ (обитавати у исихији) са огромним радом на друштвеном плану, и бити професори, педагози, оснивачи поприличног броја манастира, и бити плодни теолошки писци, учествовати на трибинама и ТВ емисијама, путовати пуно пута у Грчку и Јерусалим, и обављати послове као епископи над великим бројем свештенства и верног народа.

Поред свих тих њихових постигнућа на много поља рада, мора се скренути пажња јавности на ову област њиховог начина живота који је био усаглашен са принципина Исихазма. А можда је тајна неисцрпне енергије ових пет „Јустиноваца“ управо у њиховом „исихазму“, тј. кондензованом начину мољења и понављања Божјег имена „Исус“. Видели смо на примеру оца Јустина Ћелијског колико исихазам може утицати на човекову особу, и на његову околину. Божје име, по учењу Исихаста, држи небо и земљу, па како неће дати и неисцрпне изворе енергије особи која понавља то моћно Име?!

Седамдесетих година 20. века „Јустиновци“, њих пет, донели су Српској Цркви невиђени полет и ентузијазам. Запалили су бакљу напретка и живота СПЦ. Као и њихов Ава Јустин, мораће једног дана, неки за 10, неки за 20 година, отићи с овог света. Иза њих ће имати шта да се чита и учи, и научи.

Причаће се о групи од 5 посебних монаха какве СПЦ до тада није имала. Имена ће им увек бити везана уз име преподобног Јустина Ћелијског, кога су они извукли из његове скромне монашке анонимности, на светлост дана да Црква види кога има и ко је њен нови светитељ, али су „Јустиновци“ такође и дело и производ самог оца Јустина, а тиме и Бога који је кроз Јустина радио своје дело.

 

 

 

 

 

 

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail