Покушај разоткривања калуђерских чуда

Покушај разоткривања калуђерских чуда

 

serafim-sarovski

Левитација – једно од калуђерских чуда

 

Шта се десило са Мојсијевим лицем?

Као прво: Мојсије је имао необичан живот пре сусрета са Богом код грма испод Синајског брда. Необичан, ево зашто: прво, рођен је међу јеврејским азилантима у Египту (око 1300 године пре нове ере) и требао бити убијен још као новорођенче, али је спасен у кошари пуштеној низ рукавац реке Нил. Кошару је пронашла нама непозната принцеза, ма како да јој је име (Птира, Битија, Хатшепсута…). Као момак напушта египатско друштво и враћа се родитељима у азил на реци Нил. Убија египатског силоватеља, потом бежи ван Египта. Жени се ћерком једног од Синајских шеика. Добија два сина, а са женом чува стада испод Синајске горе Хорив. Ту среће Библијског Бога, разговара с њим, и након једног од сусрета са Богом његово лице, тј. глава почиње да емитује светлост – светлост која омета могућност природног разговора Мојсија са људима. Стога, замољен од људи, Мојсије убудуће, бар за неко време, наступа у јавности покривене главе. Пешкир, вео, или нека обична тканина, била је пребачена преко Мојсијеве главе, па је с тим и светлост остала „заробљена“ испод платна, па није ометала Мојсијеве саговорнике док гледају у Мојсија.

raz-2

Не треба бити теолог, па схватити да се овде догађало чудо, на делу. Можемо ли разумети ово чудо? Никако не можемо схватити оно што Бог чини по својим тајанственим путевима. Али можемо анализирати и упоређивањем докучити нешто од тих путева.

Чини се да светлост избија из Мојсијеве главе, из унутрашњости. То значи да је светлост неки агенс, Божанског порекла, који зрачи не само са површине коже лица Мојсијеве главе, него је дубље усађена у главу. Та светлост је заправо Бог, тј. није материјалне, него Божанске природе.

Остаје енигма, зашто је та светлост зрачила само из главе, а не из целог тела Мојсијевог? Анализом сличних догађаја, видимо да је било случајева где је из целог тела избијала светлост, као на примеру Христа, кад је цела његова фигура на брду Тавору, где је стајао, зрачила је та светлост. Осим тога, примећено је да код неких напредних монаха Православне Цркве, светлост на моменте зрачи из њихових лица, шака, па и целог тела, од главе „до пете“.

Осим тога, шачица светогорских монаха из 14. века, који су били означени као „исихасти“ – тврдили су да у стањима изазваним помоћу дугих молитвених сеанси, они угледају у себи и око себе божанску светлост.

 

Чак и данас у манастирима Молдавије (у румунским Карпатима, такође) виђају се поједини монаси са „короном“ светлости око тела. У Србији 1980. и неке године, посетиоци су видели великосхимника, монаха, окруженог белим зрацима светлости око целог тела; светлост је допирала 2 цм свуда око његове фигуре.

Дакле, оно што можемо закључити из овога јесте следеће:

– Божанска светлост посећује напредне духовне делатнике,

– Божанска светлост долази им у тренуцима појачане молитвености,

– Божанска светлост испуњава њихову главу или цело тело, и у зависности од тога долази до зрачења из њихове главе (то је ореол), или из целог тела ( то је „нимб“ или „корона“ – венац светлости).

У два случаја, божанска светлост је користила као „излазну рупу“ очне зенице монаха. Тако Авросије Оптински (19. в) у Русији је примећен са два млаза или зрака беле светлости која је у дужини од неких 50 метара, излазећи из старчевих зеница, падала на лице једног посетиоца у кога се загледао овај свети Старац.

Други случај био је у Србији у 20. веку, седамдесетих година, када су из очију (или зеница) испосника Студеничког о. Рафајла изашла два зрака беле светлости брзином муње и завршила у зеницама једног посетиоца.

Дакле, Божанска светлост испуњава „обожена“ бића појединих напредних у духовном животу монаха, а потом бира начин на који ће изаћи на површину њиховог бића, да би други људи, сведоци и видиоци, схватили да је ту у питању чудо. Понекад светлост изабере да из целе фигуре зрачи у спољни простор, око целог тела подвижника. Понекад она изабере начин да изађе само из подвижникове главе (или лица), а понекад само кроз зенице његове…

 

Како делује левитација (лебдење)?

И ово Божје чудо није могуће објаснити, али сакупљањем и поређењем исказа о левитацијама разних монаха, можемо извести макар само неке закључке.

raz-3

Као прво, многи верници сведоче да када стоје на дугим светогорским службама у цркви, у току више сати, доживе то да несносни болови у стопалима, услед стајања, на моменте се ублажавају, или нестају, у зависности од тога колико се уносе у молитвено стање. Ако почну концентрисано да се моле, болови престају, ако, пак, посустану у концентрацији, болови се враћају.

То би се могло протумачити овако: концентрисана молитва даје могућност човековом духу да надјача силу материјалног тела, као и силу земаљских закона (од којих је једна и гравитациона сила – сила земљине теже, која као магнет држи тело приковано за земљу, за тло, и подлогу). Када у концентрисаној молитви верник да предност свом духу, онда дух пригушује телесне и материјалне законе, па гравитација нема много утицаја на тело које се „претвара“ у дух.

Такво тело губи у тежини половину или више од половине своје тежине, и верник престаје да осећа болове, те може наставити да стоји мирно у молитви још много сати. Са слабљењем молитве, верник поново добија тежину, јер дух слаби, а материја надјачава и његове ноге поново осећају тегобу.

Ово искуство са боловима и престанком болова могло би бити нека врста пред-стања левитације.

Права левитација, тј. одвајање од тла настаје код већих „мајстора молитве“, код монаха подвижника који убрзо после почетка мољења узносе своје духовно стање до степена потпуне владавине духа над телом и материјом. У таквом стању, духовни закони потпуно потиру материјалне и земаљске зконе, па и гравитацју – да сила земљине теже нема власти над подвижниковим бићем и оно почиње да се подиже од тла.

serafim-sarovski

Старац Серафим Саровски (17. век) лебди у клечећем ставу испод плафона

 

Такав случај имамо у IV-V веку, кад је пустињска подвижнница св. Марија Египћанка, лебдела 2 метра изнад песка, па и пешке прелазила преко реке Јордан тако да су јој таласи поквасили табане, али не и глежњеве, као да вода није била дубока преко 2 м, него свега 1 цм. Други случај је био у Русији око 17-18 века, када се св. Серафим Саровски након дугих молитава у соби, над болесником, уздигао у ваздух. Трећи случај био је у 19. веку, када је свети старац Амвросије Оптински показујући једној монахињи како треба да се моли, почео да лебди пред њом.

Но, овакви случајеви су ретка појава, а и дешавају се далеко од очију радозналаца и спадају у интимно-приватни молитвени живот подвижника, па стога није могуће описати све те случајеве…

 

ТРАНСМИСИЈА (ПРЕНОС ТЕЛА)

Св. Илија је кренуо са Кармил брда у исто време кад и краљ Ахав. Илија пешке, а краљ Ахав у двоколици, у галопу. Па ипак Илија је стигао пре краља у престони град Самарију! Како је то могуће?

Илија је пренет! Али како? Опет се показује немогућност објашњавања тог чуда. Можемо се сетити једне епизоде из „Звезданих стаза“ кад астронаути прелазе из брода у брод не излазећи у отвореи простор свемира. Они користе уређај у облику кабине, па кад затворе врата кабине, излажу се микроталасном зрачењу које њихова тела раставе на честице, а честице претворе у енергију. Потом енергија из те кабине прелази у секунди у кабину другог брода, где се излажу поново некој другој врсти „обраде“ при чему се енергија враћа у „честице“, а ове се поново склапају и везују док не образују поново иста тела истих астронаута, али на другом месту. Дакле, овде неки „акцелератори“ пребацују астронауте тако што их претварају у енергију, а потом брзином светлости преносе на друго место. Дакле, астронаут пут прелази претворен у енергију, а стиже на дато место опет као човек од крви и меса. Наравно, ово је само у сфери научне фантастике, али нам пружа могућност да нагађамо како је Илија пребачен са брда Кармила до града Самарије, удаљен око 40-50 км од брда Кармила.

Случај трансмисије (преноса кроз простор и време) имамо и на примеру дечака, чији родитељи, тужни због дечаковог робовања неком аги у Турској, молили су се за његово ослобођење. Исход молитве био је тај да се дечак, онакав какав је затечен, са бокалом вина у руци, одједанпут створио у својој кући код својих уплаканих родитеља, који су још увек клечали у молитви. Дечак је пренет у једној секунди, а раздаљина од агине куће до Солуна, била је неколико стотина километара. Дакле, Илија и овај дечак су „телепортовани“ тј. пренети у секунди са места на место, километрима удаљеним.

Чини се да су и библијски пророци Језекиљ и Авакум пренети из Вавилона у Јерусалим на исти начин, телепортовани.

Групни начин трансмисије (преноса, телепортације) имамо забележен у житију Мајке Божје. У моменту кад је предавала душу Богу, на самртном одру у Јерусалиму „долетели“ су апостоли из различитих крајева света, да би се опростили од Спаситељеве мајке. Они су „телепортовани“ из својих земаља где су проповедали незнабожцима и сви стали пред самртни одар Богородице. После опроштаја, сахране – њеног вазнесења на небо, из гробнице на Еленској Гори код Јерусалима, апостоли су поново били „телепортовани“ (пребачени истовремено), сваки у своју земљу, као и пре

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail