Незаборавни монах из Преображења – старац Јаков

Незаборавни монах из манастира Преображења – старац Јаков

 

jakov

Захваљујући сајту манастира Лепавине који уређује отац Гаврило, ми данас имамо извесних података о старцу Јакову, монаху из манастира Преображења из Овчар Бање.

Овај старац, због своје повучене нарави и тихе природе, скоро да је непознат онима који су у Преображење само с времена на време одлазили на литургију. Али они који су имали прилику да буду више дана у том манастиру, могли су се уверити да је старац Јаков био монах достојан пажње, па су и након његове смрти, могли чак и изучавати његову биографију и цртати његов лик у смислу описа у неком чланку или у некој књизи, а ради чувања драгоцене успомене на лик старца Јакова, да би потоње генерације чуле за њега.

mm1

Манојло Мићић, село Остружањ код Ваљева 1955.

 

Монах Јаков Мићић је рођен у Остружњу 1902. године, а крштено име му је било Манојло. На селу се бавио земљорадњом и био предузимач грађевинских радова. Стекао је, за оно време основно образовање у четворогодишњој школи у селу. Био је ожењен и имао је осморо деце.

Најпре, о Остружњу, његовом родном месту. Кад се пође од Ваљева на запад према Лозници и реци Дрини, на пола пута Ваљево – Лозница, налази се село Осечина, које је налик варошици. Од Осечине, неких 8 км налази се село Остружањ, чији назив подсећа на „остругу“, трновиту биљку која расте на свакој ливади по Србији. У средишњем делу, овог села, налази се издвојени брежуљак окружен пољима и шумарцима. И баш на врху тог малог брежуљка (или узвишења), налази се кућа и окућница у којој је рођен и живео Манојло (касније монах Јаков). Сам географски положај овог домаћинства, на усамљеном узвишењу, стотинама метара удаљеном од суседних кућа, наговештава да је та породица живела мирно, поштено и од свог рада који се састојао од земљорадње на њивама у близини куће Мићића, сточарства, воћарства и повртларства, а све на ливадама, баштама и воћњацима одмах испод ове куће на узвишењу. Од стабала воћки имали су шљиву, јабуку, крушку, дуд, трешњу, вишњу, орах, а можда и кајсију као у већини села по Србији. Имали су своја запрежна кола којима су превозили сено са ливаде до тавана над шталом или су у колима превозили телад и овце ради продаје на пијаци.

mm2

Манојло 1961. као искушеник манастира Преображења

 

Била је то радна, вредна и дисциплинована породица са доста чланова, у којој се знао домаћин, мушка рука, али и домаћица и њена женска рука. Деца су била подложна власти родитеља и васпитана чврстом, домаћинском руком. Од малена су се привикли на заједннички рад у домаћинству и поштовању родитељског старешинства.

mm3

Манојло као монах Јаков, замонашен 1963.

 

Манојло је био богомољац, члан богомољачког покрета који је у Србији настао 1920. године, а коме је Манојло приступио око 1935, кад је имао 26 година, супругу Милојку и двоје-троје деце, од каснијег укупног броја осам синова и кћери. То је било време кад су се богомољци Остружња, Осечине, Ваљева и околине, заклели светом владики Николају Велимировићу, кога је синод СПЦ предложио да буде вођа богомољачког покрета, а кога је 80% села у Србији прихватило и признало као свог вођу и духовног оца.

mm4

Монах Јаков Мићић, 1968. у манастиру Преображењу

 

Као богомољац и поштован отац породице, Манојло (касније монах Јаков) је успео да утиче на супругу Милојку и своју децу, да заједнички учествују у активностима богомољаца свога краја, тј. да одлазе у цркву на литургију недељом и празницима, али и да посећују удаљене манастире по Србији, као што су манастири Жича, Студеница и овчарско-кабларски манастири где су богомољци долазили на сретење са својим вођом владиком Николајем, и остајали по целу ноћ у дворишту и трпезарији манастира, ради дружења и упознавања али и свеноћног певања богомољачких песама.

mm5

Монах Јаков Мићић, 1973. у манастиру Преображењу

 

Манојло је по природи био другачији од осталих богомољаца; док је већина њих била динамичног, узбурканог карактера који их је, уз сву енегију коју су носили у себи, наводио на стална кретања, од манастира до манастира, од богомољачке заједнице до заједнице, при чему су свуда проповедали, мисионарили и певали, дотле је Манојло био много мирнији тип човека и верника, који је свој богомољачки живот усмерио на свој дом, мање или ретко је путовао са свим тим групама, али је зато установио у свом дому један поредак постова и молитава, врло налик на опробане моделе живота и мољења каква постоје у манастирима.

Манојло је био као човек строгих принципа, мирне нарави, врло озбиљан и са осећајем за одговорност, за меру и умереност у свему.

У богомољачкој заједници у коју је одлазио није имао никакву улогу, осим што је био члан. Други су певали, проповедали, коментарисали догађаје у Цркви и у покрету, а Манојло је учествовао у свему томе као један од споредних чланова. И док је већина богомољаца до краја живота остајала при породици и на селу, Манојло је једног дана изненадио соје саборце, чланове богомољачког покрета, јер је направио снажан заокрет у свом животу. Он се, наиме,определио за манастир. То се догодило након одласка једног његовог сина (Велимира) у манастир, а ускоро и смрт супруге Милојке, па је Манојло 1960. године и сам ступио у манастир Преображење код Овчар Бање, код сина, који је већ био искушеник неколико месеци у том манастиру, послушан игуману и духовнику – оцу Евстатију.

mm6

Узвишица у селу Остружањ. Ту је рођен Манојло Мићић и одатле отишао у манастир

 

Манојло је пред полазак у манастир имао 51 годину и договорио се са децом пре поласка, да они, од детињства упућени у сеоске радове, сад преузму сву имовину, поља, ливаде, виноград, воћњак и башту, те да само наставе да све то опслужују и од тога живе, јер их је Манојло кроз цело њихово детињство и младост, обучавао томе, а они му помагали, а сад могу да наставе и сами.

mm7

Манастир Преображење овчарско у који је 1960. ступио као искушеник Манојло

 

Тако је 1960. године ступио за искушеника манастира Преображење, где је затекао игумана Евстатија, јеромонаха Митрофана, јеромонаха Григорија и свог сина Велимира, искушеника.

Манојлова мирна и уравнотежена личност, лако се прилагодила манастирском животу и складном суживоту са другим особама које су, поред њега, чиниле братство манастира Преображења. Потпуно се уклапао у озбиљну и строгу атмосферу манастира Преображења, јер је и сам, по природи био строг, озбиљан, самоодговоран, а и молитвен у мери која је за монашку заједницу сасвим довољна.

Пошто се живот у манастиру, осим молитве, састоји и у раду, искушеник Манојло је испољио своју вредну и радну природу, која се избрусила још код куће, у Остружњу, па је у манастиру Преображењу имао своју радионицу и алат с којим је знао зидати у случају неке надоградње, али и обрађивати и гвожђе и дрво, ради поправки разних предмета и објеката у манастиру.

А шта рећи о његовом духовном животу у манастиру. Пре свега у манастир није донео само своје мајсторско умеће и вештину.

jakov

Два припадника „Богомољачког покрета“ из околине Осечине код Ваљева

 

Са собом је у манастир донео и своје велико молитвено искуство, јер је као богомољац, живећи у свету, уз помоћ познатих богомољаца, али и уз помоћ књига владике Николаја и разних молитвених зборника – упражњавао све врсте молитава, па и тзв. светогорски начин мољења на бројанице, који се састојао од понављања по неколико хиљада пута дневно, кратке молитване форме познате по називу „Исусова молитва“ („Господе, Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешнога“).

mm8

Ово је призор који је годинама гледао монах Јаков Мићић са терасе Преображења

 

Дакле, Манојло је већ у световном животу, у свом селу Остружњу, упражњавао скоро све оне облике монашког живота који су га чекали у манастиру: рад, молитву, озбиљност, дисциплину и усклађен суживот са другим учесницима са којима се дели исти простор.

Манојло је у манастиру Преображењу имао пред собом и један изузетно надахњујући призор: очима је могао сваког дана видети громаде сивих стена преко пута манастира, а то су стене Каблара које се као зид стрмо спуштају са врха високе планине, право до обале Мораве.

Док је искушеник Манојло посматрао са свог прозора, или из дворишта манастира Преображења тај призор, тј. узвишену громаду планине Каблар, преко стена, „небу под облаке“, морао се он сетити планине Синај, назване „Мојсијева гора“ (ар. Џебел Муса). Манојло је брдо Божје Хорив на Синају (Мојсијева гора) у својој свести поредио са Кабларом кога је сваки дан пред собом гледао са уздинуте терасе манастира Преображења, и сећао се Мојсија који се за тренутак „вратио из мртвих“ (тј. са Оног света) да би 1.200 годна после своје смрти присуствовао Христовом преображењу на узвишици званој Тавор, у Галилеји.

mm9

Старац Јаков Мићић се моли

 

Као некад Мојсије, кад се правдао пред Богом да не може ићи фараону јер није речит, тако и Манојло по природи није био речит, па му је ћутање у манастиру Преображењу годило. Нико од Манојла, после монашења 1963. године, није тражио да проповеда, поучава, даје савете или буде јеромонах – свештенослужитељ. Као монах са именом Јаков, Манојло је у току дана једва по коју реч изговарао. Стално је био прибран, на свој основни, монашки задатак, а то је молитвање, па је у манастиру био познатији као молитвеник него саветодавац или проповедник.

mm10

Овчар (Лево) и Каблар (десно), као два брда побратима

 

И заиста, молитва монаха старца Јакова била је усрдна и дуготрајна, а кратки рефрен Исусове молитве је понављао, малтене, у ритму дисања током целог дана.

У старости је био помало болестан и имао проблеме са желудцем. Пријао му је црни ражани хлеб, који се у то време правио као мали хлепчић и могао се наћи у пекарама. Братија се трудила да ту врсту хлеба набави за њега. Зато када би се ражани хлеб нашао на трпези, неко би увек подсетио „да је тај хлепчић за оца Јакова“.

Неколико година након Манојловог доласка у Преображење, умро је духовник и старешина манастира о. Евстатије, а онда је на чело братства изабран син о. Јакова, јеромонах Венијамин.

mm11

Монах Јаков Мићић као старац, 1975. године

 

Иако му је син био старешина манастира у коме се налазио, ипак је старац задржао своју првобитну скромност, премда је могао уживати у благодети своје очинске везе са сином старешином. Али није. Остао је као „позадинска фигура“ у манастиру, склањајући се од сваке привилегије и части. Али властите старчеве вредности, њега су прославиле, иако је сам он бежао од славе као што и св. Писмо каже: не може се сакрити град који на гори (тј. на сред горе) стоји. Упокојио се о. Јаков 1978. године и сахрањен је у манастиру Преображењу.

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail