Мисионарски карактер манастира Преображења у Овчару

Мисионарски карактер манастира Преображења у Овчару

 

Много се говори о мисионарском значају манастира Преображења у Овчар Бањи, а и сами монаси тог манастира тако дефинишу његов статус.

Да ли је то тачно. Да бисмо се уверили у оно што се тврди у уводној реченици, морамо се упитати откада је почео мисионарски значај Преображења у Овчару, и шта му даје ту одлику.

Манастир Преображење је основао епископ Николај који је био и монах и епископ. Као монах се школовао у највећем могућем степену, а као епископ дошао је у додир са народом, и од момента кад је упознао народ, он га је заволео и изгарао за њега. А одређен од патријарха Димитрија око 1920. године да се прикључи великом побожњачком народном покрету тзв. богомољаца, Николај је своју судбину повезао са судбином народа. Од тог момента је све своје способности ставио у службу просвећења широких маса. Са њима је путовао, са богомољцима певао, писао им стихове за певање (зборник песама Духовна лира), и позивао на курсеве како би их спремио да буду мисионари и народни проповедници. Осим тога, ако се већ зову богомољцима, ваља им се појачано и молити у својим домовима, и претварати део дома у кућну капелу са иконама.

Ето тај и такав владика Николај Велимировић, дао је саградити нови манастир Преображење, недалеко од места где је било Старо Преображење. Но тек што је отворио тај манастир избила је окупација и припремало се владикино одвођење у заробљеништво и Немачку. Стога, све што је за тако кратко време успео да уради у вези Прображења, било је то да је поставио ту једног богомољачког калуђера Васијана и једног хиландарца који је дошао у Србију, јеромонаха Евстатија. Завештао им је правилник о свакодневним литургијама и свим богослужењима, и да се не баве неким другим пословима осим да одржавају стално та богослужења. И онда је заувек напустио Србију.

После одласка оснивача манастира, светог владике, 1942. године, два калуђера су развила велику духовност у Преображењу и примили још искушеника који су се ту замонашили. Но убрзо се и тим калуђерима указала прилика да схвате да је том манастиру суђено да буде народни манастир мисионарског смера. Због ратне опасности склонили су се на позив богомољаца у једно богомољачко село. Ту су били удомљени неколико месеци. Богомољци су ценили ова два Божја угодника, оце Васијана и Евстатија, и омогућили им да богослуже и проповедају сад у једној, сад у другој кући у селу. Тако да, после рата су ова два духовника наставила да мисионаре међу богомољцима а и сам манастир Преображење је постао стециште Николајевих мисионара и народних проповедника, где је увек по неко од њих био у гостима у Преображењу и за то време учествовао у даноноћним богослужењима упоредо са самим калуђерима којих је ту увек било око 5, у неком периоду можда и мање а некад и више. Атмосферу су допуњавале и до две женске прилике, богољубиве монахиње, старије, али молитвене и вредне као пчелице које су спремале храну за монахе и госте, и смекшавале мушку спартанску атмосферу која би иначе деловала пренаглашено сурова и строга, али је присуство две женске душе давало тој атмосфери степен веће гостољубивости и топлине.

Поставља се питање, како је још и на који начин манастир Преображење деловао мисионарски.

Пре свега сама духовност унутар манастира имала је шта дати и предати људима споља који су ту долазили да нахране душе. То је било давање, обдаривање људских душа нечим што је манастир Преображење имао дати. А то за давање било је божанског својства. Није нико тражио од манастира храну и пиће овога света, премда је добијао и то. Али лепа реч монаха, благослов, молитва и добар савет, значили су људима много више. Осим тога манастир је допустио да се богомољци састају тромесечно у Преображењу, да преноће у трпезарији и да певају сву ноћ своје и песме владике Николаја, да се ту нађу, сретну и виде, духовно изразговарају или договоре како да шире веру у народу, и како да наставе стопама ниховог главног мисионара, одсутног трајно ван земље, владике Николаја.

Осим тога, познанство са многим врлим мисионарима и богомољцима отварало је пут Преображењским монасима, нарочито оцу Васијану и Евстатију, али и њиховом, у то време млађем сабрату, оцу Венијамину, да посећују богомољачке заједнице, да председавају њиховим молитвеним скуповима по сеоским кућама, и да их духовно обогате.

Дакле из описаног се да наслутити да мисионарски карактер манастира Преображења обухвата углавном позитивни утицај овог манастира и његових монаха на народ, било да монаси излазе у народ, било да народ долази к њима, а да је садржај и облик тог деловања на народ углавном духовне природе. Ти монаси ће запевати богомољачке песме заједно са богомољцима, заједно ће бити са њима у манастирској трпезарији и слушати народне проповеднике. Обратиће се богомољцима са поздравном речи и морално-етичким говором са препорукама да чувају чистоту своје вере, да негују породичне вредности и светињу брака али и кућну духовност, да одлазе у цркву сваке недеље и сл. Притом су монаси давали заједничку трпезу љубави, како тим скуповима, тако и путницима намерницима преко седмичних дана. Уза све то, захваљујући завештању св. владике Николаја, по коме манастир не треба да се бави економијом и физичким радом, имало се довољно времена и за молитвени живот.

Игуман је понекад давао налог млађем сабрату манастира да понеког госта проведе и по осталим манастирима Овчара и Каблара и да буде гостима водич по уским планинским стазама од којих једна води и до полупећинске цркве и испоснице светог Саве која је високо уз литице Каблара или до манастира Сретења и Тројице под врхом Овчара.

Читање молитава које је народ тражио, за своје здравље и против злих духова, надалеко је прославило овај манастир, тако да кад се каже „манастир Преображење“ сви постану испуњени поштовањем и окрену разговоре на тему побожности.

На крају, кад саберемо утиске о манастиру Преображењу код Овчар Бање, можемо закључити да се мисионарски карактер овог манастира састоји у неговању духовности која пре свега представља вредност коју народ очекује да упије као највећи дар који манастир може да им пружи, и услед чега народ може да осети да је постао богатији духовно, а та се духовност ствара унутар манастира ревносним обдржавањем типика (правилника) о богослужењима и подвизима од стране самих монаха. После ове главне мисије на обогаћивању народа духовношћу, даљи ток мисионарских делатности овог манастира, састоји се и у отвореној атмосфери монашког гостопримства којом се народу пружа могућност да у овом манастиру доживи осећај заједништва кроз повремене масовне скупове богомољаца мисионара и народних проповедника, који ту у манастиру као у некој својој бази добијају нову снагу и импулсе да раде на свом духовном усавршавању и да по повратку у своја села и градове подстичу вернике да чешће посећују храмове, да им скрећу пажњу на потребу кућних молитава и употребу бројаница у молитвеном животу те да их подсећају на вредности заједништва и боре се против духа савременог индивидуализма, који чак и вернике одељује једне од других па и од заједничарења недељом у цркви. Мисионарски карактер Преображења огледа се и у томе што монаси увек има у гостима по неког верника који у току неколико дана борави са монасима под истим кровом, подвргава се монашком правилнику о исхрани, и стално долази на сва богослужења чији почетак у више наврата у току дана или вечери, најављује звук звона са звоника, те гост урања одједанпут у сасвим други свет него што га има у свом дому, имању или радном месту у граду или селу. Овде на манастирским службама гост се предаје атмосфери снажне молитвености, под утиском светлуцања кандила и свећа, мириса воска који се шири са свећњака од воштаних свећа и са полице где се купују воштане свеће, те од слушања брујања гласова монаха од њиховог певушења и рецитовања из црквених књига, као и посматрања како монаси метанишу (коленопреклоно се клањају или само додирну под врховима прстију руком) кад год се помене Божје име у току службе…

На крају сваки од посетиоца манастира Преображења одлази преображен у души што и јесте главна сврха мисионарског утицаја на широке масе народа. Мисија није само обука и едукација. Мисија је и својеврсни утицај после кога онај ко га доживи, никада више није онај исти, стари човек, него нов, обновљен, преображен, напреднији и бољи.

На крају, и сам оснивач манастира Преображења, владика Николај Велимировић, побринуо се да амбијент у коме је смештен манастир, такође, сам по себи утиче на свест посетилаца овог манастира и изврши упечатљив утисак на њих. Јер, било да долазе од правца Чачка, било да долазе од правца Ужица, сам улазак у клисуру и кањон Овчара и Каблара делује незаборавно. Две огромне стеновите громаде Каблара са једне и Овчара са друге стране, управо код манастира Преображења се састају и стреме својим врховима небу под облаке и буде у свести верника утисак да виде далека величанствена брда Синај, и Тавор у Израелу где су се одиграле страшне библијске мистерије повезане са древним пророцима Старог Завета и Христових апостола у пратњи Христа, у Новом Завету. Околина манастира Преображења препуна је високих, дивљих и сурових стена које се надвијају над реком која ту протиче, и богате су пећинама, а све то психолошки делује тако да свачија уста умукну од страхопоштовања према овим двема планинама, и прошавши овом клисуром, свесно или несвесно у њима остаје урезана та величанствена слика природних сила које су извајале тај невиђени амбијент. Дакле мисионарски утицај манастира Преображења вишеструко делује и утиче на преображај свих људи који долазе у додир са тим манастиром, било да се сретну са његовим монасима, или да доживе сусрет са овом суровом и величанственом природом која окружује манастир са Овчарске и Кабларске стране.

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail