Како је српски Владика Николај постао светац

Како је српски Владика Николај постао светац

 

Светац се не рађа. Светац се постаје.

 

nikolaj

Тако и Николај Велимировић, српски владика, рођен у околини Ваљева, није постао светац зато што је рођен у Ваљеву, старом језгру народне побожности, које је надалеко познато по поштењу. Морао је употребити ту своју генетску предиспозицију тако, да он, Николај, од „обичног Ваљевца“ постане „свети Ваљевац“.

nk-m

Куће у селима ваљевског краја

 

Није Николај Велимировић постао светац тиме што се уписао на богословију, школу која се бави тематиком науке о Богу. Морао је употребити то своје знање не само у речима као што су проповеди и саветовање других; морао је то знање претворити у дело.

И управо ту смо стигли на праг одговора на питање: како (!) и кад (!) је Николај Велимировић претворио своје ваљевско порекло у небеско, и кад је своје богословско знање и проповедање претворио у дело, те постао светац?

Ако сагледамо његову биографију, видећемо да се овај црквени великодостојник од рођења развија, као и сваки други ђак, богословац, монах, јеромонах те коначно и владика.

Обично се за скоро сваког богословца и црквеног јерарха каже да је рођен у честитој породици, у честитом крају, да је био примерно дете, да је уписао богословију, матурирао са добрим или одличним оценама, да је био добар студент и дипломац теолошког факултета, итд…

И Николај је прошао тај пут. Био одличан у мисаоном богословљу, мисионар, проповедник, али све то у отмености, стилу, чојству коме су се дивили углавном едуковани кругови цркве, црквена елита, која зна шта значи када неки црквени поглавар говори неколико језика, или у беседама цитира античке и средњевековне филозофе, и зна да се понаша по стилу, да се одлично сналази у сваком друштву, те да заокупља пажњу и буди дивљење људи.

nk-l

Николај Велимировић је завршио највише теолошко образовање

 

Николај је био свестран и у свему успешан као теолог, песник, проповедник, црквени активиста, и такав би остао у сећању Српске Православе Цркве, као изузетна и горостасна фигура своје епохе, а то је био XX век. Ушао би у каталог историјских великана, али не и у календар светих.

Како и кад је постао светац?

Владика Николај је, поред свих својих господских манира, имао и једну малу монашку недоследност: употребљавао је цигарете. То се ушуњало у њега као навика, као последица дружења са отменим круговима у земљи и иностранству.

И управо моменат кад он одбацује употребу цигарета, тај моменат је био „окидач“ за почетак његове светости. Наравно, владика Николај није постао светац зато што је оставио цигаре, него због околности у којима је оставио цигарете и због окружења и сплета околности у којима се то десило, а које су проузроковале, не само да он одбаци дуван, него и да крене у радикалну измену свих својих дотадашњих навика, свог начина мишљења и свог карактера личности.

Ево тих околности. Око 1920. године Синод СПЦ, је одлучио да стави под црквену контролу богомољачки покрет. У то време хиљаде сељака и сељанки, мушкараца брадатих, жена заогрнутих у мараме са џепним издањем Светог писма у рукама, скупљало се по сеоским кућама ради дугих заједничких молитава, испосничког подвига и слушања сељачких проповедника. Било је на стотине тако самониклих и самоорганизованих Богомољачких заједница са називима: Заједница светог Николе, Заједница светог Ђорђа, Заједница светог Саве итд… Али те групе пробуђених народних душа нису имале јединственог духовног вођу из редова свештенства.

Стога је Синод СПЦ одлучио да 1920. године прогласи Епископа Николаја Велимировића духовним изаслаником Цркве за богомољачки покрет и да ако буде прихваћен од стране народних богомољачких заједница, постане њихов вођа.

Николај је кренуо у народ, у села и градове. Започео је сусрете са народним подвижницима и хиљадама њихових следбеника. Обишао је огромну територију, око 80% Србије, Војводине, Македоније и Босне и успео да буде прихваћен и омиљен међу богомољцима. Он их је скупљао по манастирима на десетодневне „курсеве“ на којима им је давао смернице како да се моле и понашају као верници који су доживели духовно пробуђење; како да шире еванђелску свест међу народом, како да се сроде са свештенством и монаштвом те да буду компатибилни Црквеном духу и предању; тј. да буду препознатљиви као прави и Православни верници, усклађени са црквеним начином мишљења и моделима побожности какви су вековима искристалисани као обичаји у Православној Цркви.

Већ на почетку Николајеве „богомољачке одисеје“, Николај је доживео снажан духовни потрес. Једног дана после литургије у манастиру Жичи, пришао му је стари богомољац, мршав, сув, погурен, са 20 цм дугим белим брковима који су падали са углова усана и кога су звали „чика Сима“.

dod3

Чика Сима богомољац који је утицао на бладику Николаја (богомољац из околине Ваљева)

 

Чика Сима је пришао Владики Николају који је стајао у порти са цигаретом и упита га: „Часни Владико да ли сте у цркви, на зидним фрескама видели неког светитеља са цигаром у руци?“

Владика Николај је био згранут. Бацио је цигару и рекао: „Чика Симо, ти си у праву, такав светитељ нигде није насликан на фрескама. Хвала ти што си ме опоменуо. Знај да сам на данашњи дан бацио цигаре.“

nk-c

Владика Николај се повукао у Охрид и почео молитвено-гладоватељски подвиг

 

И не само то! Николај је одбацио свилене постављене мантије, престао да скраћује косу и браду, престао да једе месо, престао да се понаша отуђено од „малих људи“ из народа и престао да се појављује на скуповима само отмених индустријалаца, интелектуалаца и елите.

nk-d

Владика Николај у Охриду изучава биографије пустињака Египта из 1. века и пише књигу Охридски пролог

 

nk-e

Владика Николај крај Охридског језера преживљава атмосферу библијског Галилејског језера

 

Повукао се у свој етно-двор у Охриду, затворио међу четири зида, као у неку базу, где је тиховао у гладовању по неколико седмица, а онда излазио међу богомољачке масе, са њима путовао, певао путем богомољачке песме, па и сам написао око 1.000 богомољачких текстова у осмерцу, десетерцу, дванаестерцу у којима је препевао цело Јеванђење.

Ноћу, о манастирским славама, препустио је богомољачким масама да у порти целе ноћи, са упаљеним свећама, певају и проповедају до зоре, до јутарње литургије, а сам Николај, у друштву ђакона, седео је на тераси конака и очаран слушао и гледао тај призор, тај велики излив народне душе и побожности коју је представљао богомољачки покрет.

Још једно знаменито дело је учинио Николај, за кратко време од неких 7-8 година епископовања Жичком Епархијом.

Као прво, позабавио се Српском Светом Гором тј. манастирима Овчарско-Кабларске клисуре.

Не само да је освештао пећину Кађеницу и кости људи, жена и деце које су Османлије запалили и погушиле димом у тој пећини два века раније, него је освештао и Испосницу Светог Саве на Каблару, на средини огромног гребена те стрме, стеновите планине.

nk-f

Владика Николај саградио је манастир Преображење у Овчару и наменио га за место молитве и свакодневних литургија

 

Али највеће дело у погледу манастира било је бирање места за манастир Преображење и изградња те светиње.

Једног дана, око 1937. године Николај је узео оседлане коње са врха планине Овчар из села Марковице и Дучаловићи, те се спустио у пратњи ђакона, секретара Епархије и двојице Овчарских игумана, на коњима доле до Овчар Бање и до оне обале Мораве која је прекопута Овчара, а у подножју Каблара.

nk-a

Владика Николај у подножју Каблара тражи место старог срушеног Преображења

 

Замишљен и тужан што иде да посети терен на коме се налази железничка станица и пруга, а на месту где се због изградње станице и пруге морао срушити стари манастир Преображење, Николај се шеткао на коњу тамо амо, претражујући терен, не би ли угладао бар неке остатке срушеног манастира. Остатке није пронашао, али му се учинило да одмах иза и по страни зградице железничке станице нешто зрачи, нека благодат, и да се ту осећа неки рајски мир, те да и лишће грмља на том месту делује младо и зелено, и некако „живо и свеже“.

nk-h

Стара железничка станица Овчар Бања која је (о жалости!) саграђена на рушевини старог манастира Преображења Овчарског

 

Сјахао је са коња и стајао као укопан прилично дуго окренут ка дом делу терена, као да је то место неки невидљиви извор енергије и благодати.

Напокон се окренуо ка Морави и њеној другој обали, посматрајући сада брдо Овчар, које се обронцима спуштало до тридесетак метара од обале реке.

nk-b

Владика Николај показује према Овчару место на коме планира да прави нови манастир Преображење

 

Николај је премеравао брдо погледом испитујући могуће место за изградњу Новог Преображења. А онда је показао ђакон прстом на једно стабло узбрдо, уз Овчар планину. Рекао му је: запамти то стабло, па кад пређемо Мораву и попнемо се тамо горе уз брдо, да нам оно стабло буде показатељ који ми се чини као погодно место за будући манастир.

Опет су сели на коње и одјахали до Овчар Бање, а потом се вратили 500 метара низ Мораву до стазе која уз поток води ка назначеном стаблу. Овчарски игуман Рафајло из Никоља, том приликом је скренуо пажњу да поток уз који се пењу носи назив Короњски поток. Владика је задовољно рекао: „Одлично, на правом смо путу. Чак и поток носи назив Пеображење“. Ђакон се умешао опаском: „поток се не зове преображењски, него Короњски поток“. Али Владика је рекао „Преображење и корона су иста појава: преображење је зрачење око Христовг тела на брду Тавору у Галилеји, а „корона“ заправо значи зрачење, тј. венац зракова. Стога на коронски поток треба гледати као на „Зрачећи поток“ тј. преображењски Христов поток. А ту је и стабло које смо означили као место за манастир Преображење (= манастир Корону, тј. манастир таворске светлости Христовог Преображења)“.

И тако је Николај ускоро после 1938. године, почео изградњу манастира Преображења, а завршио га и освештао 1940. године.

У Ново Преображење довео је једног светогорског испосника Евстатија и једног богомољачког мисионара и молитвеника Васијана.

Ова двојица игумана су установили правилник за овај, крајње озбиљан и одговоран пред Богом и људима, манастир, у коме нема имања и стоке, него се све своди на молитвени живот у повезаност са духовношћу Свете горе, и духовношћу богомољачког покрета. И Света гора, преко преображењског игумана Евстатија, и богомољачки покрет, преко преображењског духовника и молитвеника оца Васијана дубоко су и трајно укорењени у овом манастиру.

Ту се певају богомољачке песме, ту се свакодневно бдије и служи литургија, ту се читају молитве народу и ту су исцељења и протеривања злих духова из људи. Тај манастир нема ни земљишни ни сточни фонд, а ни туристички програм, те се ту углавном крећу и пристижу ходочасници и верничке масе.

То је чудо Николајевог утицаја. Уједно дат је опис и одговор на питање: како и када је Николај Жички и Охридски постао светац. Он данас има свој дан празновања и то је 3. мај. Мошти су му у храму манастира у Лелићу, у родном месту Николајевом.

За живота изговорио је безброј беседа по разним државама, написао море духовних књига и песама, предводио богомољачки покрет и основао манастир таворске светлости Преображење Овчарско. Остаци богомољачког покрета по Србији и дан данас га зову – „деда“.

 

 

 

Николајево испошћавање и други подвизи

Владика Николај Велимировић је у почетку био „академски јеромонах“. Лепо обучен, отмен, високошколован, склон филозофији и преношењу знања публици путем јавних трибина и беседа. У једном тренутку, око 1920. године, кад му је било 40 година старости, мења свој лик, живот и стил, те постаје „подвижнички владика“ (у то време више није био јеромонах него владика, епископ).

nikolajbroj1

Брада и коса му постају дужи, одећа скромнија; могао се видети како више хода са простијим народом, крећући се пешке, уз брда и долине, по камењу. Затварао се на дужи период у своју собу, нарочито у току поста Педесетнице, и одрицао се од узимања хране и по више седмица, после чега је излазио исцрпљен, али светао и зрачећи.

nikolajbroj2

Чему приписати све те промене? Различити коментатори наводе неколико могућих извора за овакво понашање Владике Николаја.

Николај је неколико година изучавао крајње аскетску религију – хиндуизам. Не будизам, него хиндуизам. Будизам је новији облик религије индијског подконтинента, а хиндуизам је хиљадама година старији.

vnc1

Брадати припадници хинду религије који себе држе у добровољном сиромаштву

 

Николаја није фасцинирао будизам и његови припадници обријаних глава и лица. Николај се заинтересовао за филозофију, идеје и религију индијских усамљених аскета, који живе у пећинама, на дрвећу, на обалама река и у дубокој џунгли, усамљени, измождени од постова, косе дуге и по више од метра, такође и запуштених, дугих брада до појаса, нагих или оденутих само траком од платна око бедара.

vnc2

Брадати припадници хинду религије који себе држе у добровољном сиромаштву

 

О Хинду филозофији, религији и аскези писао је у својим „Индијским писмима“, у опису индуса Саду Синдара и, такође, у другим списима.

sadu

Саду Сингар, индус коме је владика Николај посветио један спис

 

vnc3

Да ли је Велимировићева промена лика, одеће, стила живота и односа према народнима масама био резултат његовог дугогодишњег интересовања и дивљења хиндуизму?

vnc4

Преосетљиви верници не би требали да буду запрепашћени изнетом претпоставком да би владика Николај могао себи допустити да, упознат са постојањем чудних подвижника запуштеног изгледа у Индији, дође на идеју да и сам крене путем скромног и подвижничког живота те да он као владика од једног тренутка па надаље више изгледом подсећа на пустињака него на владику. Доказ да је тако нешто могуће да се деси, можемо видети и ако се сетимо да су први хришћански пустињаци пре светог Антонија Пустињског у Египту, били хришћански верници и грађани Александрије, који су видели како у околној пустињи живе чудни припадници јеврејског огранка у јудаизму – есени, који имају за циљ да изгладњивањем и молитвама у тишини пустиње, достигну „компатибилност“ са Богом, тј. постану савршенији и прилагођенији Божјем карактеру, што и јесте услов да се верниково биће сједини са Богом.

troj

Дуге косе и браде есена, припадника религије јудаизма

 

Дакле, неки грађани Александрије, хришћани, надахнути и покренути примером припадника друге религије, тј. пустињака из крила јудаизма званих есени – пожелели су да остваре неку врсту свог хришћанског пустињаштва, отишли у пустињу, нацртали на стени крст, и постали први хришћански пустињаци. То што су пример за такав стил живота видели од есена, јеврејског гностичког огранка у јудаизму, нимало им није сметало да то прилагоде свом хришћанском менталитету и погледу на свет. Тако и многим српским теолозима не смета претпостављена могућност да је владика Николај, који је знао да уочи вредности хиндуистичке визије саможртвеног аскетског живота, у једном тренутку пожелео да на свој хришћански начин буде саможртвени аскета.

dvoj

Припадник есенског покрета у јудаизну и колибе у којим обитавају есени

 

(Сматра се да се појава монашког реда у Цркви Египта догодила тако што су неки хришћани из Александрије добили идеју и подстрек да постану пустињаци тако што су најпре сусрели тзв. есене (жидовске пустињаке, који су са обала Мртвог мора, пред налетом римске десете легије побегли из Палестине у Египат у пустињу недалеко од Александрије, па су променили назив „есени“ у „терапевти“ (грчки = исцелитељи). Њих су хришћани посматрали са дивљењем због скромног одевања, дугих коса и брада, чиме су одавали утисак да су се потпуно ослободили бриге о овоземаљском животу. И тако су хришћани у знак свог одговора на сусрет са есенима (терапевтима), кренули у пустињу са циљем да у пустињској тишини проживе своју хришћанску визију живота. И тако су започели у IV веку своје хришћанске прве монашке дане у пустињи св. Макарије, Антоније, и неколико неименованих хришћана.)

dvojac

У наше време, бар један младић из градске средине, пожелео је да буде пустињак под утицајем чланка из 1969. године у новинама које су извештавале о младом научнику Милутину Вељковићу који је пожелео да зазидан у пећини проведе преко годину дана. Новине су приказале две његове фотографије: прва је из времена пре уласка у пећину, а друга је снимљена након изласка из пећине после годину дана. На овој другој, Милутин је непрепознатљив: његова коса и брада су постале огромне, па је личио пре на калуђера или индијског аскету, него на себе. И управо такви примери, чудни, несвакидашњи, необични, али и привлачни могу изазвати снажан осећај код извесних људи на свету, па и верника, да пожеле да и они понове такву исту врсту подвига какву су видели у литератури, у филмовима или новинама, без обзира на то што су се ти примери догађали у другим религијама. А онда кад се неки верник, нпр. православац, поведе за тим примером он своју верзију аскезе и подвига само прилагоди хришћанским принципима, који ионако нагињу самопожртвованости и одрицању од световних вредности и позивају вернике на суздржаност, скромност и сузбијање нагона.

milutin

Милутин Вељковић провео годину дана у пећини

 

Владика Николај је једно време провео у Хиландару, у Светој Гори, у Грчкој монашкој републици у којој нема жена, него само мрких, брадатих и косатих калуђера, који строго посте, сипају себи пепео у јело, изговарају по 12.000 Исусових молитава на дан, и дневно праве по 500 метанија, тј. дубоких поклона који почињу из стојећег става, а завршавају се падањем на земљу, при чему се дочекују на руке, још тачније речно, дочекују се на палац и савијени кажипрст у средини.

hil1

hil2

Калуђери Свете Горе

 

Николај је срео на Св. Гори такозване „исихасте“, усамљене испоснике који имају запуштену косу и браду и одећу стару и похабану.

Да ли је Николај изменио свој изглед и стил под утицајем светогорских калуђера?

Николај Велимировић је један период живота проучавао животе првих светаца, мученика и пустињака од I до V века хришћанства, да би могао приредити за народ књигу поука о животима светаца звану „Охридски пролог“, која се тако зове јер је написана у Охриду, док је Николај тамо био епископ Охридски. У тој књизи описују се подвизи пустињака и затворника, као што су ћутање, сакривање од људи далеко у пустињу, живот нагих пустињака при оази која им је давала воду за пиће и урме за исхрану.

dod1

Свети Марко Трачески

 

Ти хришћански пустиножитељи знали су да приморају себе да стоје на асури са подигнутим рукама у молитвеном ставу данима и ноћима све док се асура не би запалила, и они били приморани да прекину мољење…

dod2

 

Да ли је Николај променио свој првобитни отмени нечин живота и кретања у друштву „вип особа“, опредељујући се за дружење са простим народом и припадницима сељачког молитвеничког покрета, богомољцима? Да ли је под утицајем раних светаца пустињака и гладоватеља, и сам Николај постао гладоватељ?

Најзад, да ли је Николај под утицајем Синода да се умеша у богомољачки покрет у српском народу, и сам потпао под утицај богомољаца, сељака испосника и молитеља?

nk-g

Чика Сима богомољац из околине Ваљева

 

Видели смо како је стари богомољац, чика Сима, из околине Ваљева, за време прославе у манастиру Жичи, приговором на Владикину склоност ка цигарети, проузроковао да Николај баци цигаре и никад више не запали ни једну. Чак се тај догађај, везан за дијалог са богомољцем, чика Симом, сматра почетком преображења Николаја из елитног представника црквеног „крем друштва“ у „народног Владику“, гладоватеља, посника и молитеља?

dod4

Богомољци из села у околини Златибора

 

Успут, богомољци су углавном пуштали дуге косе и браде, одрекли се јела, пића, весеља и народних обичаја, радозналости и љубопитивости и чак ако су били ожењени, породични људи, прешли у приватни целибат тј. суздржаност од контакта са својим супругама, те тиме постали слични монасима.

dod5

Брат Жика Узунивић, богомољац из Новог Села код Врњачке Бање

 

Богомољци су свег себе ставили на службу вери: путовали су по манастирима, по братским заједницама, проповедали по железничким станицама, парковима, сахранама па чак и по пијацама. Николај је такође престао да брине о свом приватном животу и потпуно се предао личном усавршавању и мисионарењу. Да ли су га богомољци изменили?

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail