Исус у пустињи – почеци монаштва

Исус у пустињи –  почеци монаштва

 

 

Време проведено у пустињи Палестине (Израела), припада раном периоду Исусове мисије, на самом почетку његове делатности. Било је то у пустињи, камено-пешчаном хаосу, близу Јерихона, и не толико далеко од Јерусалима и реке Јордан. Тај пустињски пејзаж је избраздан стеновитим процепима, малим узвишицама са стрмим падинама и препун шупљина у стенама, у којима су се легли лавови и шакали. Зато је и речено у Еванђељима да је Исус провео 40 дана у пустињи „И би са зверовима, а на крају огладне

pustinja-01

pustinja-02

Шта је Исус тамо тражио? Пошто није био само Бог него и човек (дакле: Бого-човек), део Исусове природе понашао се у свему људски: гладнио је, ако не уноси храну, жеднио је ако не уноси воду, умарао при пешачењу, као и остали људи, час се и плашио смрти (зато је и имао кризу у Гетсиманском врту, у Јерусалиму, ноћ пре распећа И у пустињи се, за хладних ноћи шћућурио и увио у плашт).

Исто тако, бар у почетку, као и други људи трагао је за својим идентитетом; питао се: „Ко сам ја? Човек? Бог? Или и једно и друго?“ Пустиња није само тишина, она даје и просветљење. Она говори кроз мисли.

pustinja-03

pustinja-04

Отишао је у пустињу да нађе одговоре. Да разговара са Богом, оцем својим. Али Бог је отац свих људи! Да ли је Бог њему отац као другим људима, или је њему Он отац на неки посебан, јединствен и оригиналан начин? Још као дете, изговорио је да је храм (црква) дом његовог Оца. Сад је желео јасно дефинисати: како је то Бог њему отац? Сад у пустињи, чека одговоре

У пустињи, у задњим данима у пределима Јерихона, пришао му је ђаво. Иако је пратио Исуса цело време из даљине, и посматрао га ненаметљиво, невидљиво. ипак је на крају пришао близу Исусу, осећајући да ће Исус добити одговоре на своја питања, и после тога отићи из пустиње. Али пре него што оде, ђаво не сме пропустити прилику. Мора утврдити идентитет овог чудног човека који је толико дана успео да проведе без хране и воде у пустињи.

pustinja-05

Пришао је Исусу у облику путника, заподенуо са њим разговор, и испоставило се да је тај „путник“ јако радознао и знатижељан јер је поставио Исусу нека чудна питања. На пример, питао га је: „Ко си ти?“, а мало затим и „Ко је твој отац?“ или „Шта си ти?“ Нарочито ово задње питање је било чудно: „Шта си ти?“, па, човек је човек, није предмет, дрво, крчаг, или нека животиња. Човек не може бити ништа друго него човек. Стога је непотребно, а и чудно питати човека: „Шта си ти?“ Од тог питања, сваки би се човек најежио. Језа би га спопала. Па ипак ова сподоба, овај лажни путник управо то пита Исуса: „Шта си ти?“.

pustinja-06

Исус је ћутао. Није му давао одговоре. Ђаво је наставио провоцирати Исуса. „Да ли мислиш, можда, да си ти син Божји, реци?“. Исус је ћутао. „Јеси ли?“ опет мук.

pustinja-07

pustinja-08

Ђаво је постао нестрпљив. Ова заобилазна питања не воде никаквом, поготово не јасном одговору.

А ђаво жели да се Исус изјасни. Да буде сигуран. Да разјасни себи, зашто се он боји овог човека. Зашто му страх од њега улази у кости. Он би волео да се Исус изјасни, па ако је Божји син, да бар ђаво зна да га се треба бојати, и отићи од њега што даље. Зато почиње своју прву провокацију: Ако си Божји Син, претвори камење у векне, топлих, меканих, миришљавих хлебова и утоли глад.“ Исус је то одбио. Ђаво наставља: Ако си Божји син покажи нешто моћно, невероватно, на пример скочи у амбис и остани читав, жив здрав, без повреде.“ Исус је и то одбио. На крају је рекао: Хајде ми се поклони, а ја ћу ти дати сва царства овога света, све што пожелиш може постати твоје, јер ја дајем коме хоћу.“ Исус и то одбија.

pustinja-09

pustinja-10

На крају ђаво, у облику путника одлази уз поздрав: Видећемо се једном опет.“ И тако га остави.

Пошто се навршило Исусових 40 дана поста, самоће и хода по пустињи, кањонима и процепима међу стенама, Он се упути према Јорданској долини и реци Јордану, намеравајући да посети Јована Крститеља, а потом да оде до Јерусалима Желео је да Јован сад види да је он сад потпуно сигуран и уверен да је Божји Син. Оно што му је глас са неба довикнуо пред људима који су чекали крштење, међу којима је био и Он, пре пустиње, на реци Јордану, то је у пустињи Исус дубоко проживео и схватио у пуноћи шта то значи да је Син Божји. И разумео је која су његова права, али и обавезе као Божјег Сина Не треба му после Јордана и пустиње Јерихона више нико да објасни: „Ко је он?“

А монаштво? А монашки покрет? Појединци који су основали тај покрет? А групе које су им се прикључиле у пустињи? И како су те групе касније, из пустиње прешле у Европу, у градове? Како су постали манастири?

pustinja-11

pustinja-12

pustinja-13

Све је то последица Исусовог боравка у пустињи. Исус је касније из пустиње прешао у градове. Да зрачи људима, а не камену и песку. Да шири мисију. Да спасе свет.

Монаси знају: ако спасемо себе, ако победимо ђавола, ако божанска светлост, та чиста енергија уђе у нас и остане у нама, и почне да зрачи из нас као корона или венац светлости око нашег тела – људи ће схватити да имају посла са натприродним стварима и са натприродним бићима, и покориће се тој стварности и поћи ће и они за монасима Божјим путем, путем правде и спасења. Монаси знају: ако спасу себе, они су спасили и свет. Једино тако се свет и може спасти. Потребно је да свет дође у додир са натприродним. А монаси су то натприродно у овом свету, на овој земљи.

pustinja-14

pustinja-15

pustinja-16

pustinja-17

Први монаси: Антоније, Макарије, Пахомије, Евтимије, Теодосије, Герасим, и други, живели су у пустињама Египта, Синаја и Палестине. Онда су им се придружиле групе следбеника и тако су настали скитови по пустињама. На крају су се основале монашке групе ближе градовима, или у градовима, у настамбама опасаним зидинама, и тако су постали манастири. А онда су се манастири селили и ширили по земљама Европе, и данас чак и на другим континентима. Али задатак остаје исти: спасти себе, а и све око себе

pustinja-18

Попут Христа у пустињи, и монаси у пустињама или манастирима, који су реплике пустиње, трагају за својим правим идентитетом. Лекције из веронауке које су чули као деца од родитеља и вероучитеља, да је човек Божје биће, да је човек одсјај Божјег бића, да је човек „микро-теос“, мали Бог, тј. Бог у малом, и да је човек позван да у себи развија ту божанску димензију, и да треба да се „обожи“ и „охристови“ – све те учитељске лекције са веронауке које су монаси још као деца чули, сада у манастиру, као реплици пустиње, они треба да проживе у духу и истини, да потпуно схвате да је то тако, да утврде да је, бити Божје биће, њихов прави идентитет и да у сагласности са тако схваћеним идентитетом они и живе и преобразе се у „светлосна бића“, бића из којих зрачи светлост и око чијег напаћеног и изнуреног подвизима и молитвама тела, постоји корона (венац светлости) макар једва видљив, и макар на махове, с веремена на време, попут короне (венца светлости) око Христовог тела у догађају званом „Преображење на гори Тавору у Галилеји

pustinja-19

Дакле, у духовном животу све почиње од пустиње, или од манастира, као реплике пустиње, јер манастири, ма где били јесу – пустиња у малом

 

 

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail