Да ли је Његош светац?

Да ли је Његош светац?

 

Његош: великаш

За разлику од Владике Николаја Велимировића, који је постао светац када је око 40. године старосног доба, направио радикални заокрет у свом животу и одрекао се свог „вип статуса“ у друштву, тиме што је свој животни стил и изглед усагласио са животним стилом раних хришћанских пустињака и гладоватеља, запуштеног изгледа у смислу скромног одевања и пуштања дуге косе и браде – за разлику, дакле, од Николаја Велимировића, Његош је трајно био везан за „вип друштво“, за елиту, а изглед му је био уредан, одело раскошно и у складу са захтевима државничког положаја и улоге у дипломатији. И Његош је био црквени владика, предат монашким заветима, али он то није истицао и наглашавао јер се прихватио да буде владар Црне Горе, па је морао „седети и на тој столици“. Дакле, „седео је на две столице“ – а то није било лако. Обично се људи у таквим околностима губе. Али Његош не!

nj1

„Његошева планина“ Ловћен. Има све атрибуте „Мојсијеве горе“ Хорив-Синај

 

Његош заговорник светлости

Није без разлога наш савременик Митрополит Црногорско-приморски, Амфилохије Радовић, са Цетиња, предложио да се Његош уврсти у ред светих у календару Православне Цркве. Шта је то владика Амфилохије видео у Његошу, иза Његошеве спољне фасаде личности, која на први поглед делује као владар и државник, а у позадини је, ипак, само монах у апостолском чину владике?

nj2

Због оваквих фотoграфија Ловћена као шиљка, од људи је сакривен трапезасти облик Ловћена

 

Амфилохије Његоша назива тајновидцем и боговидцем. Откуд то?

Његош је најпознатији по „Горском вијенцу“, епском спису у коме велича чојство и јунаштво, те описује врења унутар црногорске заједнице. Величањем чојства и јунаштва“ Његош уствари, рефлектује себе и своју склоност ка „чојству и јунаштву“, и то је довољно за стварање једне слике о Његошу као врло узвишеном човеку. Али не и о Његошу као свецу… За свеца је потребно издићи се на степен боговидца и тајновидца.

Да ли је Његош био „боговидац“? А „тајновидац“? У „Горском вијенцу“ нема тих елемената, који би довели до закључка да је Његош био светац.

nj3

„Мали Синај“, реплика брда Божјег Хорива (Ловћен) налази се у Црној Гори

 

Амфилохије, владика наших дана, је морао нешто пронаћи у Његошевим другим списима и нашао је у „Лучи микрокозми“. Реч „луча“ на архаичном српском језику значи – светлост. А „микрокозма“ тј. „микрокосмос“ означава човека као биће које у себи садржи свет у малом; космос у малом, то је човек; мали космос. Човек је средишње и најважније биће, од свих створених бића. Макрокосмос, васиона и све друго што постоји, створено је ради човека, који је у средишту тог космоса тј. човек има средишни статус, главни статус у створеном свету и заслужује да се око њега баве и Бог и виша бића – анђели, али и да се око човека боре и посрнула бића – демони. Дакле, човек је у центру збивања. Зато Његош њега назива – микрокосмос.

nj4

Ловћен ретко приказују онаквог какав јесте, као трапез, као Хорив (Синај)

 

Али такође, Његош човеку („микрокозму“) приписује и атрибут светлости („луче“). Он тврди да човек има и поседује светлост („лучу“). Реч луча, долази од латинског lux, lucis = светлост.

nj5

Због мањка оваквих фотографија Ловћена мало ко је приметио сличност са Хоривом

 

Ако човек није светлост, него поседује светлост, онда то сигурно није ова природна светлост, јер у овој светлости живе и крећу се и животиње, а и биљке и најнижи организми у материјалном свету користе материјалну светлост. Дакле, није ова материјална светлост нешто што човека као средишње биће међу свим бићима, издваја од свега створеног и дају му посебан статус. Човек користи другу врсту светлости: натприродну, метафизичку и трансцедентну (надсветску и онострану).

Сада долазимо у круг идеја које су непознате атеистима (онима који поричу постојање Бога и виших светова) и материјалистима, као и овоземаљским људима који огрезли у биолошко-природни живот на земљи, не воде рачуна, нити се „оптерећују неким идејама“ о нечем што се не види, што није опипљиво. Дакле, оно што чини први корак ка издвајању Његоша од обичних људи јесте управо познавање („гносис“) онога што се не може видети и доказати у овоземаљским категоријама. Дакле, Његош је, не само верник; он је зналац тајни („гностик“). Реч „гноза“ долази од израза „гносеологија“, а то је наука о спознаји. „Гноза“ је процес спознаје и спознавања, па бити гностик значи бити обавештен, бити познавалац нечега. Чега? Свакако не нечег овоземаљског јер за овоземаљску спознају користи се реч: „стручњак“. Гностик зна и познаје натприродне процесе и ствари у невидљивом, метафизичком, трансцеденталном свету.

nj06

Испод спољашне „фасаде“ народног вође, крио се мистик

 

Дакле, кад владика Амфилохије каже да је Његош био „боговидац“ и „тајновидац“ он жели рећи да је Његош гностик, зналац тајни „виших светова“.

У Лучи микрокозми, Његошевом мистичном епу, има одјека знања и спознаје о томе да је човек у средишту борбе између добра и зла, између светла и таме, између добрих и злих сила, као и тврдње да човек може бити само прави човек само ако му Светлост дарује мало своје светлости („луче“).

nj07

Попут боговидца Мојсија и Његош боговидац је био вођа и пророк

 

Али човек је изгубио светлост, изгубио је грехом и падом. Човек више не живи у атмосфери „заслепљујуће светлости“. Али није та светлост потпуно угашена у њему и око њега. Човек не живи ни у свету светлости, ни у свету таме. Човек је – у зони сумрака! Иако је око њега свуда сумрак, човек прима сигнале из виших светова. Светлост, тј. Светлост (прво слово „С“ је велико слово) је далеко од човековог амбијента у овом палом свету. Али по неки зрак који се пробије до овог света човек примети, и то је тај „сигнал из виших светова“. Ако човек, током времена, научи технике како да ухвати тај сигнал, тај мали зрак из даљине, и успе да је задржи у себи, онда се може рећи да има лучу, светлост, у себи, и то је оно што Његош, тајновидац и боговидац жели рећи. А кад човек, у овом мрачном свету задобије тај зрак, ту искру светла, он постаје као светионик, и привуче пажњу свих оних злих сила које господаре мрачним светом, и који се боре да људи остану у мраку.

nj09

Као и Ловћен, и Хорив (Синај), има облик трапеза (трапез је божанственији од троугла)

 

Стога није баш ни безопасно бити светионик у овом свету, у овој зони сумрака. Као прво, узнемириће људе којима није стало да се врате Извору, тј. Светлости. Као друго узнемириће духове господаре мрака – демоне. Стога, они који су стекли ту светлост стоје пред алтернативом: или ће да науче технике како да ту светлост (лучу) у себи прикрију од господара мрака (али онда ту малу светлост неће моћи видети ни они који треба да је виде тј. „људи који седе у мраку и у сенци смрти“) – или ће изаћи отворено са том светлошћу на чистину и омогућити људима да се мало просветле и угреју на тој малој искри коју боговидци и тајновидци поседују у себи (али онда ће тајновидци бити у центру пажње мрачних сила и господара мрака којима присуство мале светлости („луче“) не одговара у овом свету). Јер и „зона сумрака“ је њима страна и непожељна, јер њихов свет је свет потпуног мрака. Из тог света они долазе у човечански свет полутаме, и надзиру да сигнали с Оног света, тј. зраци из Извора не стигну до човековог света. А то је проблем за имаоце мале луче (светлости).

nj08

Као и Ловћен, и Хорив (Синај) има на свом врху капелу. Два брда су слична

 

Пошто је човек у почетку био сједињен са светлошћу свог Извора, тј. главне Светлости (Бога), то је онда крајњи циљ човековог живота да се врати Извору, Светлости. Стога и најмањи сигнал који од извора стигне у овај свет полутаме, они који га ухвате и задрже у себи, треба да га проследе онима који тај сигнал нису могли да ухвате, нити да га региструју и примете. Ко су ти „они“? Па браћа и сестре из окружења оних који су ухватили и задржали у себи малу лучу (светлост) с Онога света. То је lux eterna, „светлост вечности“… Проблем је и са људима који су се одомаћили у овом свету (зони сумрака) и којима такав свет одговара.

nj17

Ловћен везује за Хорив (Синај) то што су оба брда трапезастог облика, оба брда имају на врху капелу, и оба носе назив боговидаца: Синај је „Мојсијева гора“ (арапски Џебел Муса), а Ловћен је „Његошева гора“

 

Дакле, владика Амфилохије жели рећи да Његош, иако државник, у суштини је остао монах, и то монах боговидац и тајновидац и „лучевидац“, да је Његош један од оних који су „ухватили сигнал“, тј. приметили зрак који је стигао од Извора, који је далеко, у трансцеденцији и метафизичкој области над-света; Његош је један од оних који су ухватили зрак светла и задржали га у себи. Његош је један од оних који су светиоици јер не могу и не желе сакрити оно што други треба да виде, макар скренули пажњу на себе оних који не треба ту светлост да виде, а то су духови поднебесја, који су некада давно пали у таму, заволели таму, а омрзли светлост. Његош је тајновидац и то открива у свом епу „Луча микрокозма“.

nj19

Неко је већ урадио Његошеву икону. Многи прижељкују његову канонизацију

 

Да ли ће то бити довољно да Његош буде светац, остаје да се провери, види и сачека… А у Цркви се увек чека, чека… Али када су у питању праве ствари, у Цркви се никада превише и предуго не чека…

nj20

Његош и Мојсије су много у животу пострадали oд свог народа. Обојица су имали двојну улогу: лидерску и духовну. Обојица су везани за крш и планине. Обојица су били боговидци и тајновидци. Обојица су доносили законе за свој народ. Обојица су писали…

 

Да ли је ствар са Његошем – права ствар, то је оно што ће показати период „чекања“…

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail