Ђунис – „богомољачки рај“

Ђунис„богомољачки рај“

 

За време док је богомољачки покрет у Србији био у јеку (1922 -2000.), чланови тог покрета су посебно бацили око на манастир који се снажно развијао и добијао на значају. Позадина приче о светом месту у Ђунису, где болесни оздрављају, слепи прогледају, глуви прочују и где се „јавља света Богородица“, деловала је као магнет на богомољце, једнако као и на обичан, прост народ из свих сеоских средина Србије, па су почели у све већем броју да долазе у Ђунис уочи Покрова (заправо у предвечерје празника), па да целе ноћи бдију у дворишту, по степеницама, собама, ходницима, трпезаријама и капелама манастира Ђуниса. Стотине људи спавало је уз обод дворишта манастира, увијено у ћебад и вреће за спавање.

Ђунис 1988. Богомољке певају на зиду

 

Овде је реч о догађајима између 1970. и 2000. године. Ево како је то изгледало.

Већ 13. октобра послеподне, почињали су да пристижу аутобуси из Босне: Доњи Вакуф, Фоча, Горажде, Бања Лука; аутобуси из Пирота, Врања, Пожаревца, Београда, Новог Сада, Панчева, Зрењанина, Вршца; аутобуси из Ужица, Косјерића, Ваљева, Лазаревца, Чачка, Горњег Милановца

Како није било места за паркирање у манастирском дворишту, аутобуси су се смештали по околним пољанама, њивама, ораницама, ливадама и шумарцима и ту остајали заустављени као да су пошли на починак. Сви су били празни и закључани, али пре тога виђале су се групе по 50 људи и жена, како са торбама и ролнама ћебади „као да иду на северни пол“, натронтани капутима, мантилима и јакнама са капуљачама (а жене у дугим сукњама и марамама на глави) хитају преко ораница и ливада, са свих страна од аутобуса ка земљаном путу, а онда туда, као река народа „без почетка и краја“, у колони од по километар иду ка манастиру Свете Богородице.

Ђунис 1988. Ноћ уочи покрова. Стари сељак са Библијом проповеда целу ноћ

 

Сво време иза њих колона аутомобила покушава да скрене с пута у суседна поља са стрњикама, па се тако све више и више околина манастира, докле сеже око, шаренила и беласала од аутомобила који су се „паковали“ по ливадама, а породице излазиле из тих возила натоварене истим пртљазима као и путници који су напуштали аутобусе.

Већ на 400 метара пре манастира колона путника је залазила међу ресторанске шаторе којима „краја није било“. Хиљаде столова и клупа је чекало је да неко сврaти под шаторе и нешто поједе и попије. Кафеџије нису најмиле музиканте, него се у сваком шатору чула само тиха музика са грамофона или касетофона ради „атмосфере и штимунга угоститељскога“.

Богомољци стижу у Ђунис

 

Потом, ако пратимо колону путника, стижемо до самог огромног дворишта манастира у које може стати око 100.000 особа.

А онда, око пет сати послеподне, почиње вечерње са јутрењем и трају до 7 сати увече. Ако се зађе у масу верника, који окренути према цркви слушају свештеничке молитве и певања, приметићете да осим појединаца, ту стоје и мале групице које повезује увек нешто слично: или су то жене са натученим марамама преко чела до носа (банаћанке), или су ту жене са провидним марамама (босанке) или оне са кратким марамама и види им се чело (жене око Алексинца и Сокобање) Потом група жена стоји са торбама већих димензија (значи да су из велике даљине, нпр. влахиње), затим стоји група жена која се већ огрнула ћебићима, итд. итд. Пажљивим посматрањем тих групица могло се, на основу дугогодишњег искуства, закључити много тога о њима: да су, на пример, чланови неких богомољачких заједница, или да су просте жене из истих села, да се познају, или да су се тек упознале на допутовању, да су из овог или оног краја Србије (из околине Београда и Авале, или Шумадије, из источне, западне или јужне Србије, па и Македоније, Косова или Црне Горе.

Искушеница Добрила пева целу ноћ о Милојки видиоцу, поред извора у Ђунису, 1988

 

После богослужења настаје покрет масе: једни чекају на ред да уђу у цркву, други стрпљиво чекају сате и сате у колони до извора у јаруги у средишту дворишта, неки се шетају и разгледају конаке и здања, неки корзирају од улаза у манастир према селу, где су поређани, већ од улаза, шатори, али и стотине малих тезги препуних сувенира као што су: светлеће фигуре Богородице, велика зидна распећа крстови, гусле и фруле, дрвене чутуре за ракију, етно капе (шајкаче), женске мараме, ланчићи, итд Том пешачком зоном сви иду у једном правцу и сусрећу оне који се враћају ка улазу у манастир.

А у дворишту читава јека од разних богомољачких проповедника, са села, који држе крст у руци и бројаницу, и јаким, проповедничким тоном надвикују жамор масе и привлаче к себи десетине радозналих посматрача и слушалаца који сваки час довикују „тако је!“ –„жив био Богу!“ – притом климају главом у знак одобравања онога што проповедници говоре. Многи слушаоци су плакали и говорили: Бог нас зове на покајање преко ових простих проповедника.“

Народ дрема у ходницима док богомољке певају целу ноћ

 

Међутим нису сви слушаоци били јаки у вери. Неки су се подсмевали говорећи: „Шта је бре ово?! Навикао сам да слушам проводе али из уста попова и свештеника. А ови овде, као да су стигли из неких села; носе бркове, а неки немају ни бркове ни браду. На ногама носе гумењаке (гумену обућу) а о рамену им виси торбица од ткане јуте, као да су изашли из воденице. Људи, па ово је смешно, као кад бих ја узео крст па узвикивао верске пароле и цитате из Библије

И тако, у маси као и у свакој гужви, људи шетају, заустављају се, чују нешто овде, виде нешто тамо и тако им време брже прође.

Стоја и Мира из Доњег Вакуфа певају окружене богомољцима у Ђунису

 

Осим проповедника који су били распоређени по стазама и поред њих, ту се могла чути песма и видети на сваких 10 метара по једна група људи и жена и у свакој групи по један певач богомољачких песама у осмерцу или дванаестерцу, док су остали из групе певушили и понављали рефрене. То су били богомољци. Ту су се највише истицале две богомољке из Доњег Вакуфа: Стоја и Мира. Људи су их слушали и са уживањем говорили: „чујете ли ове две рођене сестре? Кад би уоколо био све снег и лед, тај снег и лед би се отопили на 100 метара у круг, кад њих две певају“.

У самим манастирским конацима било је слично као и напољу. Свуда по ходницима стајли су људи поред зида, а многи су седели наслоњени на зидове. Монахиње су пробијале себи путању кроз ходнике да би прошле туда, кад су се пењале на спрат конака, морале су пажљиво да газе по газиштима да не би неком стале на шаку или главу, јер је много њих седело на степеништима и дремало, па и лежало и од њих је једва било могуће ходати горе-доле.

Спаваона у Mанастиру Ђунису, за двадесетак особа уочи славе, Покрова

 

У једној сали били су душеци на поду поређани један до другог, спремљени за око 80 шофера из далеких република: Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе. У великој капели са паркетом, такође је прострто 50 душека и ћебића припремљених за све те свештенике и ђаконе да се после поноћи сместе на под капеле, ради сна.

У једној трпетарији која је била и библиотека у приземљу, били су велики славски астали састављени у дуги низ за којим су бдели уморни и поспани људи. И било би врло монотоно у једној таквој просторији да монотонију није разбијао један богомољац који је наглас рецитовао богомољачке песме. Знао их је „наизуст“ око 500, па је то рецитовање трајало целу ноћ.

У једној од соба манастира Ђуниса уочи покрова, 1988. Илија из Алексинца и Мирослав из Крушевца певају

 

У ходнику другог конака, на степеништу поред десетине поспаних људи и жена седела је једна богомољка и певала духовне песме на влашком (румунском) језику. У једној трпезарији са шпоретом, која је уједно била и кухиња за асталима су седеле жене у марамама са децом. Међу њима је стајала млађа жена у марами, богомољка и на сав глас, грлено, одушевљено и мелодично певала присутнима целу ноћ.

 

Илија Коцић, богомољац из Алексинца певао целу ноћ по собама 1988.

 

У старом, приземном конаку, са земљаним подом, било је око 50 жена са децом, која су седели на ћебадима или лежали и спавали, и покоји мушкарац с њима. У средини просторије, испод сијалице, стајала су два брадата човека, један млађи, а други старији са седом косом до рамена, држали су песмарице и певали целу ноћ.

На спрату, у спаваоницама новијих конака било је по 15 кревета у свакој соби. Ту су спавали људи покривени ћебадима, при чему се некима, изгледа, није спавало, па су у мраку причали једни са другима целу ноћ, лежећи у својим креветима. Други су били толико уморни да су спавали тврдим сном, а кад би се пробудили промешкољили би се, ослушкивали причу неуморних саговорника из других кревета, па би се окренули на другу страну и опет заспали тврдим сном.

bogomoljka-iz-obrenovca-uvijena-u-cebe-ceka-jutro-u-manastiru-djunisu-uoci-pokrova

Богомољка из Обреновца, увијена у ћебе чека јутро у манастиру Ђунису, уочи Покрова

 

Они који су имали ту привилегију да се дочепају места у конацима, у спаваонама или макар у ходницима или на степеницама, избегли су ноћну октобарску хладноћу, док хиљаде људи који су били напољу морали су да се стално крећу, уколико нису понели своју ћебад да се огрну и заштите од зиме. Ипак, неки су се досетили па су палили логорске ватре у шумарцима око манастирског дворишта и у мањим скупинама се грејали. То су углавном били момци и девојке, „домородци“ из Ђуниса или Каоника, који су навикли да се на свом терену сналазе.

Истовремено око саме цркве могло се у полутами и на месечини приметити много жена у марамама натученим скоро до носа које су седеле на трави увијене у ћебад, а поред сваке од њих били су завежљаји и торбе у којима су понеле себи храну и воду за 2-3 дана. То су биле ходочаснице из даљих предела државе (тада Југославије, до 1993.).

Богомољке из Срема чекају јутро у манастиру Ђунису

 

На прагу црвенкастих врата, стајала је мирно млада жена у марами, по свој прилици из Алексинца, и држала у руци три упаљене свеће. На метар од ње стајао је бркати седи сељак, кратко подшишане косе, набијене телесне грађе у сељачким чојаним панталонама и са опанцима на ногама који је показивао прстом према младој жени и свакоме ко је улазио у цркву говорио: Овој су се жени све три свеће саме запалиле, чудом Божјим, у рукама.“

Ту су се ноћу могли, под светлошћу сијалица, сусрести богомољци из свих крајева земље, из свих заједница, свих праваца и стилова колико их има, као на неком богомољском сајму. Ту се врзмало и доста калуђера и монахиња из разних манастира, па би се могао срести и сам владика нишки Иринеј, како шета сам, као да је обичан калуђер и душе испуњене најузвишенијим утисцима о тој „чаробној ноћи“, једној у годину дана, изједначио би себе са свим тим ходочасницима ходајући раме уз раме са том реком народа која је стално била у покрету.

Стоја и Мира, две богомољке из Доњег Вакуфа у дворишту манастира Ђуниса

 

А доле код извора Свете воде стотине људи се груписало чекајући свој ред да напуне флаше, флашице и балоне Светом водом. Њих је одушевљавала и ублажавала им тегобе стајања, искушеница манастира Ђуниса која је на махове и помагала верницима да сипају воду и молила за мир и стрпљење, али је и певала све до зоре богомољачке песме о Милојки, девојци из Ђуниса која је пре 100 година на том месту примила поруку од Богородице да се ту прави манастир:

Ој, Милојка дете, слушај наређење,
На овоме месту биће исцелење,
На овоме месту нек се црква гради,
А сад иди дете, у виноград ради.
Да увери дете да је чиста, блага,
У ваздух је бацила земљаног крчага,
А дете од страха стало па се моли,
А земљани крчаг у ваздуху стоји

То је само један део песме о Милојки, а искушеница их је знала много. Људи су коментарисали те њене песме: Слушај, брате, чујеш ли шта она пева: „земљани крчаг у ваздуху стоји“ – „Па лепо“, одговорио би његов друг –„могуће је, јер је Богу све могуће. Мораш чврсто да верујеш све што ова жена пева

На крају, после ове јединствене ноћи, дошла је на ред јутарња литургија, потом друга преподневна, па би сви богомољци из свих заједница, као и сав народ поседали по групицама на траву и послужили себе и једни друге храном коју су понели са собом, а та храна је по правилу увек била посна.

Затим би групе које су дошле дан раније одлазиле ка својим аутобусима паркираним по ливадама, улазили у њих и одлазили својим градовима, док је на помолу био нови талас људи, жена и деце који нису могли доћи у предвечерје славе манастира Ђуниса, него баш на дан славе. И број тих људи је био на дан славе још већи него број оних 50.000 који су ту провели ноћ.

bogomoljka-u-poseti

Богомољкe из Алексинца на слави у манастиру Ђунису

 

Током времена, кроз богомољачке редове проносила се идеја да треба наћи место где је пре 100 година сахрањена млада Милојка, видиоц, ископати је из гроба као светицу и пренети у манастир Ђунис у свету Богородицу.

То се заиста и догодило 2004. године кад је од фамилије Јоцић добијена информација о месту где је Милојка сахрањена па је тај гроб постепено уређиван до 2015. године, кад је један ходочасник уложио 2.000 евра за уређење спомен гробнице над телом Милојке Јоцић која ту почива у миру.

Ђунис је био и остаће „богомољачки рај“ докле год буде било богомољаца у Србији, Босни, Црној Гори, Војводини и Македонији који бу и Ђунис долазили као на поклоничко путовање, попут оног ходочашћа које је узор свима другима, а то је хаџилук у Јерусалим. И Ђунис, макар једном у години, по броју верника, по јачини њихове вере и одушевљења и по догађајима којима је богата ноћ уочи покрова у многоме подсећа на атмосферу Велике Суботе у Јерусалиму, кад силази благодатни огањ и пали свеће.

 

Женске богомољачке групице из околине Лесковца, Ниша и Источне Србије (Свилајнац и из Влашких села Нересница, Кучево, Забрега, Чириковац, Петка, Миљково), одмарају по парковима градова у којима чекају преседање у возове и аутобусе којима треба да стигну у тзв. „Богомољачки рај“ – манастур Ђунис, у навечерје Покрова Богородице (13. навече 14. октобра), како би се придружиле својим „сестрама у Христу које стижу из целе Босне и Војводине“ да певају по групама целу ноћ богомољачке песме и слушају богомољачке проповеднике Деда Обрада, Милана црквењака из Београда, шофера аутобуса Бранка из Земуна, чудо од детета – најмлађег проповедника Ратка из Борче, анонимног проповедника из Бањалуке, и сироче-проповедника Срђана из Бора.

 

 

 

 

 

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail