Богомољачки покрет

Богомољачки покрет – шта је то?

 

Богомољка

 

Кад данас упитате було ког верника да ли је чуо за „богомољце“ рећи ће да није чуо и не зна ко су они. Овај чланак одговара на то питање кроз објашњење и опис тог покрета у Србији, а ту је и низ фотогрфија и илустрација богомољаца.

 

Богомољка

 

Богомољци су били сељачки народно религиозни покрет, са циљем окупљања на заједничке молитве, најчешће ноћу, уз обавезу сваког члана да упражњава подвижничко-испоснички начин живота према својим могућностима…

 

Богомољка

 

Данас има оних верника који су били бебе 80-их и 90-их година 20. века у време кад су њихови дедови, последњи изданци Богомољачког покрета, још постојали, већ на измаку. Јер Богомољачки покрет је настао 1918. године свој замах постигао је до 1941. године, а после Другог светског рата и даље је постојао, али није се више ширио и умножавао.

zika-uzunovic

Жика Узуновић из Новог Села

 

dod4

Богомољци из села у околини Златибора

 

Пре би се могло рећи да је задржао Status quo позицију: бројао је око 20.000 углавном средовечних припадника тог покерта који су по биолошким правилима ограничености људског века постепено старили и умирали да би око 2000. године готово нестали.

bogomoljac-iz-okoline-kragujevca-deda-dragi-miletic-iz-male-sugubine

Богомољац из околине Крагујевца – деда Драги Милетић, из Мале Сугубине

 

Али њихово постојање до 2000-те године могло је бити уочено од млађих генерација. Тако су поједини радозналци, студенти и средњошколци као и потомци самих богомољаца залазили у њихове богомољачке базе, по селима и кућама и снимали окупљања, групне молитве, певања и приповедања тих богомољаца на измаку.

bogomoljka-iz-banata-starcevo-kod-panceva-vojka

Богомољка из Баната, Старчево код Панчева

 

У послератном периоду – седишта богомољаца била су у неколико центара: у Ђунису, Осечини код Ваљева, у Крњеву, код Велике Плане, у селима око Голупца, Градишта и Пожаревца. На југу су били присутни у селима око Лесковца и Ниша.

brat-toma-iz-kukljina

Брат Тома из Кукљина

 

На северу били су по Београду и Војводини (Купиново, Сурчин, Војка, Инђија, околина Панчева – Старчево), а у Босни у Доњем Вакуфу и босанским селима поред Дрине.

bogomoljka-iz-obrenovca-uvijena-u-cebe-ceka-jutro-u-manastiru-djunisu-uoci-pokrova

Богомољка из Обреновца, увијена у ћебе чека јутро у манастиру Ђунису, уочи Покрова

 

Богомољци су били сељачки народно религиозни покрет, са циљем окупљања на заједничке молитве, најчешће ноћу, уз обавезу сваког члана да упражњава подвижничко-испоснички начин живота према својим могућностима. Они су препевали цело јеванђеље и делове Старог и Новог Завета и певали те песме групно

bogomoljci3

Овај снимак сведочи да богомољачки покрет постоји и данас

 

Код Богомољке у гостима

 

у двориштима цркава о славама, при чему би поједини даровити сељаци, са дрвеним крстом или малим јеванђељем у руци – громогласно проповедали веру, да је јечала цела црквена порта, и скупљало се стотине радозналаца да их слуша. Понекад, повезане марамом преко главе, наступале су проповеднице са села – девојке и жене чији је живот био жртвован и подређен религији православља.

bogomoljka-iz-okoline-manastira-Feneka-u-Sremu-(Surcin,-Kupinovo,-Vojka,-Indjija)

Богомољка из околине манастира Фенека у Срему (Сурчин, Купиново, Војка, Инђија)

 

На прославе у Ђунису, Раковици или Фенеку кретале су се масе жена у марамама, махом и црним хаљинама, из целог Баната, Срема, Бачке и источне Босне, пристизале у повечерје празника и запоседале порту и околину, уз одјек богомољачких песама и проповеди.

bogomoljka-u-poseti

Богомољкe из Алексинца на слави у манастиру Ђунису

 

У Раковици би после пола ноћи све оне испуниле поткровље и таване, а таванске просторије биле су чисте, простране и повезане једна са другом у круг око свих конака и ту песма и проповед настављана до зоре. Сви су они седели на дрвеном бродском поду на својим џемперима или ћебадима.

deda-obrad-bogomoljacki-propovednik-iz-vojke-u-sremu-predvideo-u-propovedi-pogibiju-bogomoljca-dragoslava-zivanovica-koji-je-zaista-nastradao-10-sati-kasnije

Деда Обрад, богомољачки проповедник из Војке у Срему. Предвидео је у проповеди погибију богомољца Драгослава Живановића, који је заиста настрадао 10 сати касније.

 

Уобличитељ овог порета је св. Владика Николај кога богомољци називају – деда. Он их је едуковао од места до места, све до 1941. године. Ова његова духовна чеда доживела су до 2000. године. Многи од њих су постали монаси и монахиње по овчарско кабларсиким манастирима и другде.

stari-bogomoljac-iz-okoline-valjeva-osecina

Стари богомољац из околине Ваљева, Осечина

 

Богомољке из Срема чекају јутро у манастиру Ђунису

 

Манастир Ђунис је до 1992. године био „богомољачки рај“. једна београдска богомољка, Стана Церовић, долазила је и помагала манастир Ђунис у току 50 година, да би у старости завршила као монахиња Ана. Потпуно се смирила, предала посту и молитви и честим исповестима у својој соби у манастиру Ђунису и преминула међу блаженима 2002. године. Алексиначки богомољац Илија Коцић, 50 година је проповедао и певао у собама оне ноћи уочи покрова, тј. тринаестог навечерја 14. октобра сваке године. Те ноћи као на „богомољачком сајму“ хиљаде браће и сестара богомољаца певало је по групама од 50 до 100 тако да је манастирско двориште одјекивало. Проповедници су се оглашавали после сваке песме. Богомољке увијене у ћебад, седеле су на степеницама цркве и уоколо храма чекајући свануће и прву литургију. У исто време они млађи и отпорнији престојали би на ногама све до зоре. Међу њима је било око 2.000-3.000 богомољачких верника из Доњег Вакуфа, Фоче, Бугојна, Бања Луке, Горажда, сви из Босне, а међу њима су биле две најчувеније рођене сестре Стоја и Мира из Доњег Вакуфа. Оне су неуморно певале целу ноћ у дворишту манастира, под месечином и од свих група, а око ове две сестре се окупљала највећа група.

Стоја и Мира, две богомољке из Доњег Вакуфа у дворишту манастира Ђуниса
Али кад је настао распад бивших република Југославије, у Босни је почео рат, многи срби, па и Стоја и Мира, напустили су српске мањинске градове и населили се у околину Новог Сада. Мира и стоја су остале у околини Новог Сада. Оне су последњи пут виђене 1992. у Ђунису кад су имале око 45 година.

 

Богомољке из Баната и Срема бдију у капели Свете Петке на Калемегдану, уочи славе капеле 27.10.1977. У средини богомољка из банатског Старчева стоји и пева о Другом доласку Христовом. Остале богомољке чекају свој ред на песму.

 

Женска богомољачка група из Инђије и Старе пазове, 1978. возом путује до Београда где ће аутобусом кренути преко Карабурме и Вишњице према Новом Селу. Пре Новог Села сићи ће са аутобуса у село Сланце и препешачити један километар до манастира Светог Стефана. Ту је на дан св. Стефана у августу било све до краја 80-их велико богомољачко сабрање са свих страна. Вероватно и данас постоје одјеци тог сабрања у шта се свако може уверити ако дође на дан св. Стефана.

 

Женске богомољачке групе из Инђије, Старе Пазове, Војке и Ћенте, након путовања возом до Београда, па аутобусом до Сланцаца код Великог Села, остатак пута прелазе пешице, натоварене ћебићима, храном и водом за два дана, за које време ће присуствовати богослужењима у манастиру Светог Стефана, преноћити једну ноћ на поду цркве, чекајући свануће и литургију на којој служи Патријарх. Илустрација одражава атмосферу из 1978. г.

…За време између богослужења, док седе ноћу на поду храма, црква тихо бруји од њиховог мистичног певања богомољачких песама из песмарице Духовна Лира од владике Николаја Велимировића, или из песмарица које су настале спонтано у богомољачким круговима од ‎1920. до 1978.

 

Манастир Раковица код Београда 1988. У предвечерје Велике Госпојине 27. августа, окупља се огромна светина из Београда и околних вароши. Стотине радозналих људи и жена окупља се у кругове да би чули народне, самозване богомољачке проповеднике. У првом плану је богомољац деда Обрад из Војке код Инђије, изнад њега је богомољачки проповедник који је родим из Кусатка код Младеновца а живи и ради као црквењак при Вазнесењској цркви у Београду. Трећи, горе (мало лево), је чудо од детета, громогласни проповедник, дечак Ратко из Борче.

 

Женске богомољачке групице из околине Лесковца, Ниша и Источне Србије (Свилајнац и из Влашких села Нересница, Кучево, Забрега, Чириковац, Петка, Миљково), одмарају по парковима градова у којима чекају преседање у возове и аутобусе којима треба да стигну у тзв. „Богомољачки рај“ – манастур Ђунис, у навечерје Покрова Богородице (13. навече 14. октобра), како би се придружиле својим „сестрама у Христу које стижу из целе Босне и Војводине“ да певају по групама целу ноћ богомољачке песме и слушају богомољачке проповеднике Деда Обрада, Милана црквењака из Београда, шофера аутобуса Бранка из Земуна, чудо од детета – најмлађег проповедника Ратка из Борче, анонимног проповедника из Бањалуке, и сироче-проповедника Срђана из Бора.

 

Сваке године, ноћ уочи Госпојине, манастир Раковица уступао је богомољачким групама своје таванске просторе у поткровљу свих конака. Ту је могло да се смести око 500 чланова богомољачких заједница из целог Срема, Баната и околине Београда. Деда Обрад из Војке код Инђије, био је један од десетине народних и самозваних проповедника који су распоређени по таванима проповедали, а узмеђу сваке проповеди богомољке су певале својим мистичним начином певања песме о Страшном суду, Свадби Јагњетовој (Христовој), о повратку Мојсија и Илије пред крај света, и друге апокалиптичне теме…

 

Српска богомољка данас

 

Српска богомољка данас

 

Богомољац брат Станко Маричић из Крагујевца, обележио је епоху богомољачког покрета од 1925. до своје смрти 70-их година. Умро као монах Серафим у манастиру Јошаници код Светозарева (=Јагодине) где му је и чудотворни гроб.

 

Богомољац брат Милија Тирнанић из Крњева
„Брат Милија“, богомољац из Крњева, презивао се Тирнанић, био је обичан члан богомољачког покрета, али због његове повучености и увек споредне улоге у богомољачкој заједници, никада није долазио у центар пажње. Данас, 20 година после његoве смрти, људи постају свесни да је то био Божји слуга, богомољац, коме није било много равних по смирењу и духовности. Ово је тренутак да се брат Милија овековечи, да се скрене на њега пажња и да се сачува од заборава.

 

Једна од  богомољки из 1970. године, каквих данас више нема

 

Богомољка (једна од првих припадница Богомољачког покрета, око 1920.)

 

Богомољка са Каблар планине

 

Богомољка из Прибоја са унуком. Она је подстицала групно певање богомољачких песама. Предводила је песму а богомољци су је пратили.

 

Млада припадница богомољачког покрета из 1920.

 

Овакве девојке од 15 до 20 година узраста, регрутовала је у покрет богомољаца, Богиња Мичић из Чукојевца 1935.

 

Богиња Мичић из Чукојевца код Краљева, окупила је 20 девојака у сеоску богомољачку заједницу 1935. Оне су ишле у црним оделима, а касније их је Богиња повела са собом у манастир Темски код Пирота.

 

Младе богомољке

 

Богомољке

 

Богомољке из Ћенте у Банату долазиле су у манастир Ракoвицу са
дрвеним крстовима у рукама

 

Богомољке из Ћенте сматрале су да њихова гардероба (одећа) треба да буде усклађена са њуховим богомољачким опредељењем

 

Богомољка из Ћенте жури у манастир Ракoвицу уочи Велике Госпојине. Тамо се су се окупљале и остале припаднице богомољачког покрета из Ћенте, Старчева, Купинова, Инђије, Војке и Старе Пазове.
Женска богомољачка заједница у Ћенти (Банат, северно од Панчева) била је у своје време можда најбројнија група богомољки. Да ли још увек постоји? Јер до краја 80-их, у време док су долазиле на Госпојину у Раковицу, имале су између 50 и 70 година. Од тада је прошло 30 година. Можда је још понека жива, у својих 80-90 година старости и сигурно није активна, а да ли је заједница у Ћенти добијала нове и млађе настављаче, није у овом тренутку познато.

 

Богомољка из Босне сликана са 100 м даљине

 

Богомољка из Београда сликана са 100 м даљине

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail