Богомољачки калуђери

Богомољачки калуђери

 

Израз „богомољачки калуђери“ може се приписати монасима пре II Светског рата, као и онима од краја II Светског рата па до нашег времена (2016. година, али  и касније све док та генерација монаха не буде избројала и своје последње године живота), – који су потекли из руралне (сеоске) средине, јер је богомољачки покрет био првенствено духовни и молитвени покрет српског сељаштва.

 

 

Људи са села, стари и млади, од детињства навикнути на „спартански начин живота“ (спавање на тврдој подлози, много пута без загрејане собе зими, много пута неподгрејаних јела, са захватањем воде из бунара помоћу кофе на ланцу, са мукотрпним гајењем свега што ће бити потребно за исхрану, са путовањем преко поља пешке до суседних села код родбине итд.) – ето такви људи су се укључивали у богомољачки покрет који је предводио владика Николај Велимировић, такви људи су цело своје слободно време на селу посветили молитви, због чега су и прозвани у народу именом „богомољци“ – и ето такви људи и жене, младићи и девојке, понекад чак и девојчице од 12 година су ступали у наше српске манастире, који су после турског ропства били прилично опустели и монаси ослабили у мољењу и читању духовних књига, па је овај велики талас богомољаца са села унео у манастире молитву као главно занимање.

Такви искушеници и искушенице одликовали су се посебном изворношћу, имали су велику љубазност према опхођењу с верницима, указивали гостопримство, позивали да се заједнички ручак подели са гостима и посетиоцима, а сами су били посвећени посту и молитвеном животу, навикнути на дуге службе и бдења. Такви су монаси и монахиње посећивали једни друге по суседним и удаљеним манастирима, дружили се и сакупљали радо на манастриска славља, да заједнички увеличају тај дан.

Многи јеромонаси тих манастира су путовали по селима где је имало богомољаца и ноћили по неколико дана код поједине браће богомаљаца и тим данима се велики број богомољачких породица сакупљао код тих домаћина да учествује у кућним молитвама и певањима и да би чули речи и проповеди тих богомољачких јеромонаха. Зато су те калуђере звали мисионарима.

Они пак монаси, богомољачког смера који нису били у свештеномонашком чину, него су остали прости монаси, радо су примали вернике, појединце и групе у свом манастиру, и седећи на клупи у дворишту саопштавали мудре и важне поуке, па су и они на неки начин мисионарили и препорађали охладнела срца људи и привлачили их ка већем степену побожности.

Овде ће ти монаси и јеромонаси бити само укратко описани и приказани фотографијом или цртежом по сећању, онако како су отприлике изгледали колико је могуће по сећању и уз технику цртежа оловком, приказати.

 


Јеромонах Макарије Аврамовић. Рођен око 1943. у селу Липница код Груже. Око 1960. ступио у манастир Јошаницу код Јагодине. Као старешина манастира од 1975. почео да окупља богомољце у манастир Јошаницу трипут годишње и постао њихов духовник у ширем подручју Србије, особито у Јагодини, Крагујевцу и Крњеву. Био неколико година у светој Гори и по испосничким келијама где је примио велику схиму и ново име Сава (од тад – јеросхимонах Сава). Вратио се у Србију око 1990. а са богомољцима је поново почео да организује скупове 2014. у околини Лесковца.

 


Монах Серафим Маричић, рођен је 1894. у селу Дедовци код Студенице и на крштењу добио име Станко. Од младости посвећен молитви, није се никад оженио него путовао као мисионар да би га владика Николај, око 1935. задржао у средишту богомољачке организације, Крагујевцу, где ће обављати најважније послове до дубоко у старост, станујући у старој згради попут неког испосника до 1978. Као богомољац био је у великом поштовању од стране браће и сестара богомољаца, али и од стране познатих духовника, монаха и свештеника. Те 1978. је предосећајући блиски крај, отишао у манастир Јошаницу код Јагодине и од старешине манастира добио искушенички црни мантил и капу. Брада му је за тих месец дана пре смрти тек мало израсла, и уоквирила његово испосничко, светло и молитвено лице, дајући му монашки изглед, па је после месец дана замонашен и добио име Серафим. Упокојио се маја 1978. и сахрањен у истом манастиру. Соба у којој је провео месец дана свог манастирског кратког стажа, одавала је рајски миомир, као и црни мантил који је у соби остао после монаха Серафима, све до рушења тог конака и зидања новог, кад престаје да постоји и та соба, а црном мантилу се изгубио траг. Могуће је и да га је неко однео из манастира као реликвију.

 


Богомољац, брат Станко Маричић из Крагујевца, замонашен месец дана пред смрт као монах Серафим, и умро и сахрањен у манастиру Јошаници код Јагодине, 1978.

 


Јеромонах Доситеј Марјановић, рођен око 1930. у селу Моравци код Љига, побуњеничком крају против Турака, одакле је и вођа устанка Хаџи Ђера (како су звали игумана Герасима из Мораваца). Доситеј је имао у себи нешто старинско, епско, и одликовао се озбиљношћу достојном једног општепоштованог духовника. Био је Жички духовник али и саветник за питања манастира, при Синоду у Патријаршији, а место пребивања било му је у женском манастиру Жичи код Краљева.

 

Игумана Доситеја жичког су сматрали за једног од најјачих духовника СПЦ у периоду од 70-их до 90-их година XX века. Он је штитио праве и ревносне богомољце оног времена

 

Овде видимо игумана Доситеја жичког заштитника правих богомољаца. Жича је још од пре Другог светског рата, заслугом жичког владике Николаја Велимировића, била сабиралиште богомољаца свака три месеца, а Доситеј је знао све њих и многима био духовник и исповедник. Он је разумео богомољачки покрет у сржи, а и сам је био сличан светим оцима Цркве, молитвама и постовима и природном разборитошћу. Упокојио се у Жичи 90-их година 20. века.

 


Јеромонах Венијамин Мичић (старешина манастира Преображења код Овчар Бање, касније игуман, па архимандрит) је рођен 1938. и сматра се Ваљевцем, јер му је место рођења у селу Остружњу код Осечине. Осечина се сматра једним од најјачих богомољачких упоришта, јер их је било бројно много, а доста их је напустило породице и отишло у манастире. И Велимир Мичић (у монаштву Венијамин) је отишао са 22 године у манастир Преображење, ту замонашен око 1962. године, а пошто је тај манастир подигао вођа богомољачког покрета владика Николај Велимировић, био је одувек стециште богомољаца строжијег смера. Богомољце везане за тај манастир, отац Венијамин је окупљао на тромесечне сусрете и заједничке молитве, а у трпезарији су пре и после трпезе љубави, испољавали своје богомољачке таленте кроз песму и држање говора (проповеди). Данас архимандрит Венијамин ужива велико поштовање како од стране богомољаца, тако и монашког и свештеничког сталежа.

 


Игуман Корнилије. Упокојио се 90-их година 20. века. Био духовник манастира Ђуниса у време када су богомољци свих праваца, од Баната до Крајине, од Суботице до Врања, и од Кладова на Дунаву до Прибоја близу Дрине, долазили у великим групама да преноће у манастиру св. Богородице у Ђунису, да буду на литургији и да се духовно оснаже у манастиру који сматрају неком врстом хришћанске „Меке“ тј. средиштем ходочашћа и хаџилука. Корнилије је светлео својим примером и обасјавао душе богомољаца. Дочекао је дубоку старост у том женском манастиру где је и сахрањен. Одликовао се озбиљношћу, ћутљивошћу и повученошћу и ретко се могао видети или срести.

 


Монах Сава Коматовић, био је старешина манастира Стубла код Краљева и Врњачке Бање 70-их и 80-их година 20. века. Рођен је 1923. у селу Раваница (испод Гледићких планина). У младости био ожењен и оставио потомство. Потом 1965. купио плац у Стублу, и док је на њему правио будући манастир, дошао у додир са богомољцима, који су били и његови помагачи у радовима. Замонашен у свом манастиру, отворио га је за посете богомољцима из свих крајева. Одлазио у сва богомољачка села, склапао познанства, причао им о вери народским језиком и стилом па су га заволели као калуђера њима сродног духа. Сава је био тврдог кова, спавао по селима, железничким станицама и парковима, и проповедао по возовима, аутобуским станицама, радницима и пословођама по фирмама, чак и на пијацама. Знао се попети на неки нижи објекат, вагон, приколицу камиона, или зид на коме је народ могао да га види и чује. Продорним гласом надгласавао је уличну и станичну вреву и око њега се скупљала маса радозналог света, који је различитим реакцијама подржавао његове говоре: неки су узвикивали: „тако је!“, други су узвикивали: „живео!“, а трећи: „слушајте га, све је тачно што говори!“… а Сава је почињао проповеди узвиком: „Чуј народе! Ви сте светосавски синови. Ви сте немањићког рода…“.

После распада бивше Југославије, монах Сава је препустио управу манастира млађима, и отишао у Црну Гору где је обновио манастире Дуљево и Подмајну и ту је и сахрањен (1998).

 


Старац Пахомије. Рођен око 1915. и на крштењу добио име Божа (Божидар). До 45-е године живота (тј. до 1960. г.) био у Крагујевцу, при богомољачкој заједници у улуци Светог Саве бр. 6. коју је утемељио владика Николај Велимировић још давне 1930. А онда је брат Божа отишао у Манастир Жичу (женски манастир) у коме су била два богомољачка калуђера и духовника (Доситеј и Герасим), као и известан број монахиња богомољачког порекла, и примио монашки чин са именом Пахомије. Време је проводио у непрестаној молитви Исусовој и радо заподевао духовне разговоре са посетиоцима манастира и са богомољцима које је све познавао из преманастирског периода док је још био и сам богомољац. Проповедао је у аутобусима кад год је ишао послом до Краљева или Крагујевца. На богомољачким саборима свака 3 месеца утапао се у масе богомољаца у цркви, дворишту или великој трпезарији, видећи у томе прилику да обнови везе са припадницима тог покрета чији је и он био припадник у сржи своје личности. Задњих година живота често је виђен како седи близу капије манастира, на ниској столичици и чита молитвеник и Псалтир. Упокојио се око 1997.

 


Старац, отац Пахомије Жички, био је велики молитвеник и одликовао се чистотом душе
Причао је о. Пахомије како је пратио једну жичку искушеницу послом до Крагујевца, одакле је она била родом. На пијаци су је видели стриц и стрина и појурили да је ухвате и врате кући. У том тренутку старац Пахомије је подметнуо штап под ноге стрицу и овај се саплео и пао. То је дало времена искушеници да се изгуби у пијачној маси и сакрије иза неке тезге. Стриц је устао и појурио за њом али је изгубио из вида, па се вратио да бије старца, али се и он изгубио у маси. Богомољачки калуђери увек су, па и у манастиру задржали неке навике из света, као нп. сналажљивост и промућурност.

 


Јеромонах Мелентије (познат као брат Милосав Радојевић, богомољац) рођен је 1890. у селу Чукојевцу код Краљева. Са 40 година оснива богомољачку организацију названу Савез братстава Православних хришћана у Чукојевцу. Организација је обухватала у просеку по 10 богомољаца у сваком селу, а пошто је управљао над 200 села у Србији (пута 10 чланова) имао је регистовано 2.000 богомољаца. Његови богомољци су носили браде, нису пушили цигаре, а женске особе су морале носити стално мараму на глави. Око 1938. је напустио звање председника те хришћанске заједнице и замонашио се у манастиру Велућу код Трстеника где се и упокојио око 1960. године

 


Јеромонах Авакум Росић (касније архимандрит) рођен је 1938. Боравио најпре у манастиру Рајиновцу код Гроцке, а потом у манастиру Св. Стефана у Сланцима код Београда. Био култна личност у богомољачким круговима. Спевали му песме за живота. Подржавао богомољце, дружио се с њима, путовао увек у друштву људи и жена из богомољачког покрета, у старости га возили да обилази манастире, такорећи сваку жељу му испуњавали, чували га као мало воде на длану, грејали душе у његовом присуству. Његове речи, његов поглед пун милости и благости али и опомене да се не скреће са Божјег пута ни за једну нит, ни за милиметар. Са богомољцима уочи славе у Сланцима бдио целу ноћ, слушао њихово мистично певање а и сам се оглашавао по неком песмом.
Упокојио се 1913. у 75-ој години живота и сахрањен у Сланцима, који је манастир отвореног типа за благочестиви народ и све посетиоце добре воље.

 


Манастир светог Стефана Сланци код Београда

 


Богомољачки калуђер, о. Авакум Росић, миљеник народа

 


Игуман Гаврило (касније архимандрит) рођен је 1904. у Крагујевцу. Замонашен у Светој Гори око 1930. У Србију се вратио 1939. и постао сабрат манастира Жиче. После 2 године, пошто је Жича бомбардована, Гаврило одлази у Овчарско кабларску клисуру у манастир Јовање. После рата прешао у Крагујевац да управља богомољачком организацијом Православна народна хришћанска заједница, уз сарадњу секретара Станка Маричића (касније монаха Серафима Јошаничког). Најзад се трајно настанио у манастиру Ралетинац око 20 км од Крагујевца. Ту је написао књигу „Поучни примери“ пуну описа Божјих чуда и казни због грехова појединаца у народу. Књига је изазвала страх од проклетства и Божјег кажњавања и уздржаност људи од грешења. Затим је превео са руског и прилагодио текстове о Исусовој умној молитви која се у књизи препоручује изговарати непрестано у мислима („Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешнога“). До сада се није појавила боље припремљена лектира за монахе, богомољце и остале вернике, од те књижице игумана Гаврила „О Исусовој умној молитви“. Гаврило је био попут неког центра за богомољачка питања. Бојали су се старца и код њега је све морало доћи на проверу и од њега све кренути. Упокојио се око 1995.

 


Игуман Рафајло Топаловић (у прво време познат као „брат Бошко“”) је свакако богомољачки калуђер будући да је као цивил-богомољац, био десна рука владике охридског Николаја Велимировића, вође богомољаца који је из Охрида управљао богомољачким покретом у Србији, а кад је прешао да буде епископ Жички, повео је са собом и брата Бошка (Топаловића) да му буде помагач и у новој епархији. Као калуђер Рафајло, он је посве деловао богомољачки: живео је „спартански“, деловао народски, своје место видео у народу, у мисионарењу, ширењу вере, проповедању, и имао је тзв. „духовно око“ тј. дар расуђивања и руковођења верника на један прост, једноставан и непосредан начин. Као и сви богомољачки калуђери, молитву је стављао испред свега у духовном животу, пазио на себе и своје самоусавршавање, али увек отворен за дијалог са онима који хоће нешто духовно да чују. Његову кратку биографију преносимо са сајта манастира Лепавине:

 

ИГУМАН РАФАИЛО ТОПАЛОВИЋ, из Коњевића, срез Љубићки. Рођен је 12. новембра 1899. године, од побожних родитеља Недељка и Милунке. На крштењу је добио име Бошко. Од своје двадесете године ревностан је члан богомољачког покрета у Коњевићу и највише се заузимао за подизање дивне цркве у свом селу, која је освећена 1934. године. Брат Бошко дошао је са владиком Николајем у новоосновани женски манастир у Овчару Јовање 5. марта 1936. године. Дошао је одмах по доласку сестара из Македоније и њиховог духовника хиландарца Рафаила. Од тада је брат Бошко готово стално у том манастиру, брине о његовом обнављању и снабдевању разним стварима и намирницама, да би сестре имале оно што је најосновније за живот. Прикупљањем прилога на црквеним и манастирским славама он учествује у обнављању, како Јовања, тако и других овчарских манастира. На тај начин Бошко постаје један од најближих сарадника владике Николаја, али и његов стални верни пратилац.
Брат Бошко је по Владичином благослову замонашен у Јовању 6. августа 1949. године са монашким именом Рафаило. Рукоположен је за јеромонаха 15. августа исте 1949. године и постављен за духовника у Јовању, препоруком владике Николаја, који се тад налазио у Америци. Монашење је извршио преображењски игуман отац Васијан, а рукоположење митрополит Јосиф Цвијовић.
Приликом потапања манастира Јовања 1954. године, отац Рафаило Топаловић прелази са јовањским сестрама у манастир Никоље, где је као духовник и исповедник њихов и многих других манастира боравио до своје блажене смрти. Умро је 18. јуна 1982. године у Никољу, у цркви, за време проскомидисања на Светој Литургији.

 


Игуман Васијан Мишић. Родом од Пожаревца. Најпре био ожењен па у споразуму са женом обоје оду у Македонију у Охрид владици Николају Велимировићу око 1930. Он их распореди овако: Васијана пошаље у св. Наум, а супругу му у Калиште. Пратећи кретање владике Николаја, Васијан 1936. прелази из Охрида у Жичу. Ту развија богомољачку активност јер посећује околне заједнице. За време рата прима управу над овчарским Преображењем. Због опасности се крио два пута у богомољачком селу Крњеву и ту служио по кућама и проповедао упућујући богомољце у технику „Исусове умне молитве“. Касније постаје дугогодишњи старешина манастира Покајнице обновивши братство молитвених богомољачких калуђера и приређујући сталне братске састанке богомољаца. Ту се и упокојио.

 


Игуман Касијан, испосник. Рођен око 1901. у селу Чукојевцу. Прави сељачки калуђер, бивши припадник богомољачког покрета, а тај покрет је како је познато, обухватао људе из руралне (сеоске средине), вичне земљорадничким и грубим физичким пословима по сунцу и мразу, лети и зими, у шуми и њиви, спавању на тврдој подлози, често у незагрејаној просторији, али исто тако спремним на дуге молитвене напоре као што су 5-6 сати стајања пред иконама, клечање, исцрпљујуће откидање од сна и испосничко гладовање.
Отац Касијан се у младости, као сеоски младић, именом Славко, срео са богомољцима у родном Чукојевцу и био њихов члан одређени низ година, а онда као многи богомољци владике Николаја, замонашио се у Студеници. А потом отишао око 15 км даље у тзв. Доњу Савину испосницу. Ту је тиховао четрдесетак година попут исихасте. Ипак виђан је и у свом крају, на славама манастира Годачице, близу Чукојевца, на велику радост богомољаца који похађају тај манастир. Упокојио се пре 2000. године и сахрањен у Студеници.

 


Монахиње из Сретења Овчарског. Из богомољачког покрета многе су девојке отишле у манастире, понекад и по две-три рођене сестре заједно. Навикле на кућне послове у својим селима, добро им је дошла та навика коју су унеле са собом у манастир, јер се тамо, осим молитве и читања, такође и вредно ради.

 


Отац Васијан из Покајнице. Богомољачки калуђери су тежиште своје монашке преокупације, стављали на молитвени подвиг. Били су „мајстори молитве“, „мајстори свог заната“. Кад су овог старца питали шта то држи у руци рекао је: то је мој митраљез децо. Бројаница и јесте једна врста духовног оружја.

 


Старац Јаков Мичић, из манастира Преображења у Овчару, у млађим годинам, пре манастира, био је припадник богомољачког покрета у околини Ваљева (Осечина). У манастиру је био тих и молитвен. Клечао наслоњен на столицу за време дугих бденија, понављајући „Исусову умну молитву“. Иако стар, увек је нешто мајсторисао, помоћу алата који је из своје куће донео и поклонио манастиру.

 


Старац Јаков преображењски. Око 1975.

 


Манастир Преображење код Овчар Бање. Њега је 1938. г. започео Владика Николај Велимировић, жички епископ, надгледао изградњу до завршетка 1940. г. кад га је освештао и довео у њега богомољачке калуђере који ће у том манастиру служити свакодневне литургије.

 


Старац Митрофан Ристивојевић. У младости био припадник богомољачког покрета. Рођен и живео у Гојној Гори, у брдском крају иза планинске громаде Каблара. Око 1947. ступио је у манастир Преображење овчарско. Ту је замонашен. У старости му је коса и брада била веома дугачка због чега је био препознатљив. Пре ступања у манастир, као богомољац, испољио је мисионарски дар. У манаститу је био јеромонах. Упокојио се и сахрањен у Преображењу око 1990.

 

Отац Митрофан из манастира Преображења 1967. године

 


Свети владика Николај Велимировић. Кад је послат од Синода СПЦ 1920. год. да се стави на чело богомољачко-сељачког покрета у Србији, Николај је променио свој елитни стил живота и подвргао себе новом стилу, прилагођеном народно-молитвеном облику живота богомољаца, чији је вођа постао. Тиме је Николај ставио нагласак на то да он иако епископ, у суштини остаје монах, молитељ и испосник. Тајну Николајевог скривеног подвизавања обелоданио је монах Калист, који је неко време био саподвижник владике Николаја. Не постоји ни једна фотографија која би показала ту страну Николајевог духовног понашања, кад је он клечао сатима на дрвеном патосу, пред иконама и свећама, са бројаницом у руци, у својој соби у Охридској епископији око 1930. год. У недостатку фотографије морало се прибећи цртежу који би то документовао. Тај цртеж истиче идеју да је Николај у ствари био богомољачки калуђер. Био је окружен богомољцима; богомољци су били његов народ, и то се одразило на Николајев духовни живот. Николај је понесен богомољачким мистичним певањем и сам написао око 200 песама за тај начин певања.

 


Мајстор паркетар из кабларског села Јанчићи, Јова Аћимовић, постао је искушеник манастира Преображења код Овчар Бање 1971. год. Тако је 1974. замонашен са именом Јован и рукоположен за Јеромонаха. Био је прави сељак-богомољац, па, сходно може бити означен као богомољачки калуђер.

 


Богомољачки калуђер, о. Јован Аћимовић, манастир Преображење

 


Отац Венијамин, јеромонах у Преображењу овчарском, потом игуман и старешина манастира 70-их година 20. века. Данас архимандрит

 


Отац Венијамин, јеромонах у Преображењу овчарском

 


Богомољачки калуђер о. Јован Аћимовић, 70-их година био у Преображењу овчарским, а 80-их и 90-их година 20. века, обнављао манастир Лепенац код Бруса

 


Игуман Евстатије из Преображења овчарског, у друштву са јеромонахом Венијамином, у посети једном богомољачком домаћинству.

 


Старац Тадеј Витовнички, са богомољачким монахињама из Тумана, у посети богомољачкој заједници у Крњеву 1978.

 

monah mitrofan preobrazenje

Отац Митрофан из манастира Преображења код Овчар Бање. Рођен у Гојној Гори с оне стране Каблара. Упокојио се 1983. у Овчару

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail