Manastir Svete Petke Stubal

O манастиру

Многобројни су манастири широм наше земље који су посвећени Преподобној матери нашој Параскеви. Један од њих је и овај, надомак села Стубал.

Према подацима којима располаже манастир, први досељеници на ове просторе, обронке Гледићких планина, били су из Херцеговине, и то око 1780. године. Тада је село имало свега три куће. Тек почетком 19. века село броји двадесетак домаћинстава. Могуће је да је село добило назив Стубал по четвороугаоном камену који подсећа на стуб, а који се од давнина налази надомак села. Данас је извесно да тај камен чудотвори, јер се по вери и молитви крај њега дешавају чуда. Претпоставља се да је Камен део неке древне црквице, тачније њен олтарски део. Будући да ни у темељима нису сачувани трагови, црквица је вероватно била oд трошног материјала. Камен је био довољно чврст и одолео је времену. Годинама је Камен био непокривен, а 1900. нестала је са Камена хоризонтална плоча, и од тада Камен личи на четвороугаони кратки стуб укопан у земљу.

Први власник ливаде, на којој се Камен налази, био је извесни Арсеније (рођ. око 1850. г.). Године 1875. оженио се удовицом Руменом која је имала сина Тихомира Милосављевића. Пошто се народ од давнина окупљао око Камена с вером да Бог чудотвори преко Камена, власнику ливаде није било по вољи, па је извадио камен и бацио га у поток. Дошавши кући нађе пасторка Тихомира тешко болесног. Одмах се покајао, вратио камен на ливаду, и пасторак је оздравио. Потом су Арсеније и  Тихомир 1906. године подигли црквицу дашчару (чакмару). После Арсенијеве смрти 1930. године ливаду је наследио пасторак Тихомир. Но, како народ није престајао да посећује Камен и да оставља новац, дошло је до несугласица између власника ливаде и црквених власти, и Тихомир је решио да ливаду прода.

Покренут љубaвљу према Богу, Стојан Коматовић из оближњег села Раванице, успео је, после многих невоља да 1965. године, уз Божију помоћ и продајом свог имања, купи ту ливаду са црквицом. И сам тежећи монашком животу, желео је да подигне нову цркву и да на том простору подигне манастир.  Протекло је доста времена. Првих пет-шест година само је долазио на празнике, скупљао новац са камена и носио у Чукојевачку цркву. Тек се потом доселио у Кованлук¹ , живећи у тешким материјалним условима. Трпео је и физичка злостављања појединих људи, но није посустајао у својим намерама. Бог му је давао снаге да истраје.

На ливади поред црквице дашчаре, године 1972. положен је камен темељац за Велику цркву, а до тада, па све до завршетка градње, богослужења су вршена у Капели која је подигнута 1974. године. Капела је била посвећена Светој Петки Римљанки (слави се 8. августа), а посветио ју је тадашњи епископ Василије. Капела је постојала до 1978., када је завршена Велика црква. Но, у међувремену, у пролеће 1975. године, када је Велика црква била скоро завршена, стигла је наредба од епископа Василија да цело братство напусти манастир. Сви су отишли на разне стране, остао је само Стојан још неко време; продао је своје две краве и од тог новца набављао камен из Радосављевог мајдана и песак, да би подасуо пут од аутобуске станице ка ливади, у дужини од 300 метара. 28. јула 1978. године, на св. Кирика и Јулиту, Стојан Коматовић (сада већ монах Сава) је сазвао народ ради решавања питања о отварању манастира.  У присуству надлежног епископа Стефана², народ се изјаснио да жели да сав простор добије ранг манастира (како су стари казивали својим потомцима). Након три месеца, на дан Преподобне матере наше Параскеве, владика Стефан је свечано осветио цркву и благословио да простор добије ранг манастира.

Црквица дашчара је, на жалост, изгорела у пожару 1986. године, на Велики Петак, а камен је опет остао на отвореном до 1988., када је Драгиша Гојковић, пореклом из Колашина, подигао о свом трошку данашњу капелу (црквицу). Повод је био чудесно спасење на његовом имању на Косову, где је живео. Наиме, под притиском Шиптара није хтео да поклекне, да прода своје имање и да се исели. Из револта, Шиптари су једног дана опколили његову кућу, а брат Драгиша немајући куд побегао је на таван. С пушкама и виком, Шиптари су пошли за њим вређајући га погрдним речима. Један од њих попео се на таван. У том тренутку испред Драгише стајала је жена у црном (није знао тада да је то света Петка) и рекла му :„Не бој се Драгиша, ја ћу те сакрити“. „Коса на глави ми се дигла кад сам чуо своје име, и видео пред собом жену“ – казивао је потом Драгиша. Шиптари су викали „како, где је, нема га, сада је био ту…“ и у чуђењу су отишли. После тог догађаја Драгиша је дошао у Врњачку Бању и купио кућу, поправио је и назвао „Вила Часног Крста“. Имање ни до дан данас није продао. Тако се једног дана, 1986. године, убрзо после пожара, Драгиша појавио у манастиру, испричао причу братству о чуду које му се десило, решен да у знак захвалности светој Петки, подигне о свом трошку нову црквицу. Платио је и материјал и раднике. Његова изричита жеља била је да се црквица посвети Преподобној Параскеви која се слави 27. октобра, јер му је она спасила живот.

Првобитни изглед манастира био је врло скроман. Уз постојећу цркву дашчару, као и новосаграђену цркву, било је неколико трошних кућица и једна чесма. У почетку манастир је био мушки, а по престављењу већине братије, манастир је постао женски 1989. године, када је старешинство поверено монахињи Марији (Петровић), а духовно руковођење протосинђелу Стефану (Ђорђевићу). Од 1999. године манастир је почео брже да се развија. Срушене су старе кућице и сав простор испред цркве је уређен. На цркви је дограђен звоник, а сама црква је у потпуности реновирана и живописана. Пут до манастира је асфалтиран. А пре неколико година манастир је добио на дар из града Јашија покров свете Петке са јастучницом. Од тада, сваког петка у 17. часова, служи се Молебан светој Петки и износи покров ради целивања.

¹ Место на коме се налази данашњи манастир са ближом околином
² Владика Василије се преставио 23. 04. 1978., а на упражњено место    устоличен је Његово Преосвештенство Господин Стефан (Боца)